Dubinomer

Znate valjda priču o onim divnim stvorenjima – da im ne pominjem pravo ime – koja, kad predosete brodolom, promptno napuštaju brod? Znate! E, ta priča u Srbiji ne važi.

Kad Srpskoj lađi zapreti neki od čestih (i sve ćešćih) brodoloma, pomenuta divna srpska stvorenja postupaju surotno od svojih belosvetskih rođaka – masovno pohrle na brod i – značajno doprinoseći brodopotonuću – stanu da unezverene putnike ubeđuje da to u stvari i nije brodolom nego krstarenje po Karibima.

Ako, recimo, Politiku, najstariji dnevni list na Balkanu, uporedimo sa prekookeanskim plovilom, zapazićemo neke interesantne zakonemernosti. Kad god Politika počne da tone ka (sve dubljem) dnu, eto ti na njenoj palubi Gorana Kozića, a – kako stvari stoje i u kom smeru idu – izgleda da nije daleko ni dan kada će se pomenuti gospodin popeti na Politikin komandni most, kojim je do relativno skoro suvereno gospodarila Ljilja Smajlovićka, koju je pak Kozić-u-povratku onomad optužio da je počinila dva teška krivična dela – pljačkanje Politike i nepripuštanje njegovih proserotia na Politikine stranice.

Smajlovićka je – otresita kakvu ju je Bog sazdao – ni časa ne časeći zašiljila pero i u Politici objavila lucidan utuk na Kozićev proser, a ja sam u trenutku pomislio da bi – da je počem tako pisala (i razmišljala) dok je bila glodurka – Ljilja možda još uvek bila glodurka, a da bi Kozić i dalje tavorio u anonimosti, gde mu je i mesto.

Elem, Smajlovićka je u utuku blagoizjavila nešto u smislu da demokratija ne podrazumeva da svi imaju pravo da pišu, što je Kozića – takođe velikog demokratu – bacilo u težak amok, pa se u svojoj ljigavoj kolumni i istom takvom gnevu posprdnuo sa Ljiljinim utukom.

Možda će vam ovo zazvučati čudno, ali moja malenkost je u ovom sporu – doduše samo polovično – na Kozićevoj strani. Fakat je da u demokratijama – pa čak i u autokratijama – svako ima pravo da piše, kao što svako ima pravo da upravlja avionom ili da radi operacije na otvorenom srcu, ali pod uslovom da ume da piše, pilotira ili radi komlikovane oprecaije, a Goran Kozić ne zna da piše, ali, eto, želi da piše i da objavljuje, što je, držim, srećna okolnost jer bi belaj bio mnogo veći da je – pu, pu, daleko bilo – poželeo da pilotira ili operiše, a ne sumnjam da bi mu – uzimajući u obzir njegove nadludske sposobnosti dupeulačenja – u ovdašnjem besporetku i to bilo omogućeno.

Gore rečeno ne znači da ja manišem Kozićeva bulažnjenja, daleko od toga, redovno ih i sa velikom pažnjom čitam jer je Kozić – osim što je demokrata i divno stvorenje – istovremeno i najprecizniji instrument za merenje dubine potonuća, na dno slavijske fontane koja je – saglasno Koziću – “lepša od NATO pakta”.

Svetislav Basara, kolumna za dnevni list Danas

Podržite održavanje stranice Kolumne klikom na reklame ispod, unapred smo zahvalni

Podržite održavanje stranice Kolumne klikom na reklamu ispod, unapred smo zahvalni: