Građevinski monstrumi na obali Save

Kada je aprila 2015. godine gradonačelnik upitan da objasni svoju tvrdnju da je Beograd na vodi projekat od javnog interesa, on je odgovorio: "Javni interes je u tome što ja držim u mojoj šaci 3,5 milijardi evra." Ta mantra o 3,5 milijardi evra je bila glavna bajka sa samog početka ovog cirkusa koji traje više od tri godine.

Na prvu vest o ovom projektu, u februara 2014, odmah su se javno usprotivile obe profesionalne arhitektonske asocijacije – Udruženje arhitekata Srbije i Društvo arhitekata Beograda tražeći da se poštuje važeći Generalni urbanistički plan Beograda i da se raspiše međunarodni urbanističko-arhitektonski konkurs. Arhitektama je u lice bačeno tih 3,5 milijardi evra i zaprećeno da ćute. Ta naivna priča o velikom novcu raspršila se kao mehur od sapunice kada je konačno na videlo dana izašao Ugovor o javno-privatnom partnerstvu između Republike Srbije i jednog privatnog preduzetnika iz Abu Dabija, u kome piše da je zapravo reč o 100 (stotinu) puta manjoj sumi, jer se čitav projekat realizuje po principu: sagradi se kuća, bude prodata, pa se gradi sledeća od tako prikupljenog novca. Ostaje velika misterija zašto vlast na projektu Beograd na vodi demonstrira takvu upornost u donošenju stručno spornih i štetnih odluka, spremnost za kršenje zakona, i takvu zadrtost i bahatost, zarad interesa jednog privatnog lica.

Zašto je bilo potrebno da se zbog ovog projekta ukine odrednica Generalnog urbanističkog plana, koji važi do 2021. godine, koja se odnosi na centralnu zonu Beograda i predviđa da se i na levoj i na desnoj obali reke Save formira glavni centar Beograda – isključivo putem međunarodnog konkursa koji bi iznedrio najbolje moguće rešenje ovog najvrednijeg dela Beograda – njegovog priobalja. To se priobalje još od kraja Drugog svetskog rata čuva baš za ovu svrhu u svim generalnim urbanističkim planovima. Đubre koje se tu gomilalo decenijama upravo je i sačuvalo Savski amfiteatar od naših divljih graditelja.

Zašto je bilo potrebno da se pored 2500 beogradskih arhitekata odnekud donese maketa za rešenja koje nije na nivou ni osrednjeg studentskog rada i koje je nametnuto Urbanističkom zavodu da od te makete proizvede nakaradni Prostorni plan posebne namene, na koji je tokom javnog uvida stiglo blizu 2000 primedaba koje su sve odbačene. Zašto je bilo potrebno od protesta građana braniti se trostrukim kordonom policije i tramvajima nagomilanim na barikade – dok se potpisuje jedan veoma štetan međunarodni Ugovor koji stranom partneru daje sva moguća prava, a Republici Srbiji ostavlja samo obaveze. Jednom privatniku iz prebogatog arapskog sveta data je eksteritorijalnost na zemljištu od preko 100 hektara, besplatni zakup na 100 godina, besplatna primarna infrastruktura do granica kompleksa – koja se inače drugim investitorima u toj zoni naplaćuje od 500 do 550 evra po kvadratnom metru – što samo po tom osnovu iznosi milijardu evra, besplatno pravo korišćenja građevinskog zemljišta uz ugovornu obavezu da mu se to pravo konvertuje u vlasništvo čim završi neki objekat – i na sve ovo daje mu se većinsko pravo vlasništva i odlučivanja od 68 odsto dok Srbiji ostaje 32 odsto.

Da čudo bude još veće, ne postoji master plan po kome se gradi svaki pravi urbanistički projekat, već se stranom preduzimaču ugovorom daje pravo da u periodu od 30 godina na svih 100 hektara gradi šta hoće, gde hoće i kada hoće, a kada on to obavi, naše urbanističke službe će to naknadno pretočiti u planove. Ovakav koncept građenja centra jedne prestonice ne postoji na planeti Zemlji.

U isto vreme ovim ugovorom se Srbija obavezuje da do decembra 2019. izgradi kompletnu primarnu infrastrukturu potrebnu za celovit projekat od dva miliona kvadratnih metara. To, između ostalog, podrazumeva:
  • Završetak kanalizacionog interceptora od koga je za poslednjih 40 godina urađena polovina;
  • Završetak fabrike za prečišćavanje otpadnih voda u Velikom selu, jer Dunavska komisija ne dozvoljava više njihovo direktno izlivanje u reke, što Beograd sada čini na 116 mesta na Savi i 136 mesta na Dunavu;
  • Izradu prve linije metroa bez koje nije moguće rešiti saobraćaj za Beograd na vodi;
  • Izradu tunela ispod Terazijskog grebena od Savskog venca do Dorćola;
  • Jedan most na Savi i jedan most na Dunavu kod Vinče;
  • Izgradnju četiri železničke stanice – u centru Beograda, u Zemunu, u Makišu i na Karaburmi;
  • Proširenje i zaštita pogona vode u Makišu jer Beogradu na vodi treba 25 miliona litara vode dnevno i bar tri trafo-stanice, jer za "pametne" kuće treba mnogo struje.

Sve su ovo kapitalne investicije već duže vreme neophodne Beogradu, ali takođe neophodne i za normalno funkcionisanje novog grada od 25.000 stanovnika koji se planira da se na silu ugura u Savski amfiteatar. Jasno je da ovoliki deo posla nije moguće obaviti za preostale dve i po godine jer ništa još nije ni počelo. Jasno je i da sve ovo stoji kao obaveza Srbije u ugovoru sa arapskim partnerom. U slučaju neispunjenja ugovorene obaveze, arapski partner ima pravo da pokrene arbitražu pred sudom u Beču za uskraćivanje planiranog profita.

Umesto da se bavi ovako ozbiljnim preuzetim obavezama i stvarnim potrebama Beograda, gradska uprava se bavi dečjim igrama – pravi muzičku fontanu na Slaviji, planira povratak tramvaja na Terazije, priprema gradnju nekakve Gondole koja bi se sa vrha Beogradske tvrđave spuštala do Ušća.

Zbog ovako neozbiljnih i neodgovornih uprava, Beograd je danas jedan veoma zapušten grad i na sve to nimalo mu nije bio potreban jedan Beograd na vodi koji on jednostavno ne može da konzumira u takvom obimu. Taj projekat je jedna pogrešna ideja gde se čine katastrofalne greške: urbanističke, arhitektonske, saobraćajne, infrastrukturne, ekološke, društveno-političke, sociološke, ogromne ekonomske greške.

Na sve ove greške većina stručne javnosti ćuti štiteći svoje sitne interese. Arhitektonski fakultet ćuti, Građevinski fakultet – ćuti, strukovne komore – ćute. SANU je izašla sa svojim primedbama, ali ne protiveći se ovakvom projektu već pokušavajući da ga "doprojektuje" preporučujući da baš ona bude angažovana za brzu popravku – predloženog.

Jedino je Akademija arhitekture Srbije, koja i predstavlja našu najkompetentniju i najozbiljniju naučno-stručnu instituciju s obzirom na to ko su njeni članovi, na vreme, argumentovano i dobronamerno, upozorila na sva kršenja zakona i kršenja javnog interesa, na greške i posledice i u tri svoje deklaracije javno tražila hitno obustavljanje projekta Beograd na vodi. Stavovi Akademije arhitekture Srbije su potpuno ignorisani od strane republičke vlasti koja i dalje uporno na neadekvatnoj lokaciji nameće Beogradu pogrešne namene i pogrešne kapacitete.

U međuvremenu su pored same Save nikla dva monstruozna betonska skeleta visoka po 20 spratova i najavila čudo koje bi se tu moglo dogoditi ukoliko bi se nastavilo sa gradnjom svih 160 nižih i viših objekata predviđenih na ovom uzanom delu priobalja. Tako je neko kome javnost još uvek ni ime ne zna zamislio kako treba da izgleda silazak Beograđana na reku.
Treba samo stati kod Terazijske česme i pogledati prema Savi i – uplašiti se. Prospekt Terazijskog grebena u terasama prema Savi, čuvale su i o njemu promišljale generacije beogradskih arhitekata još od 1923. godine. A danas se dozvoljava nekome da niotkuda dođe i zarad svog privatnog interesa uz reku sazida betonske zidove i omogući da nekoliko stotina njih što bolje vidi Savu, istovremeno blokirajući pogled hiljadama drugih.

Gradnja ovako visokih objekata u neposrednoj blizini reke je, pored svih ostalih grešaka i besmislica, i apsolutno neisplativa misija. To pokazuje i izrada temelja za ova dva visoka objekta. Na terenu sa izuzetno visokom kotom podzemnih voda i muljem visokim 20 metara, bilo je potrebno da se postavi 700 šipova i betonskih bareta dugačkih 30 metara.

Znači da je zarad ovih 20 nadzemnih spratova u blatu izbetonirana kuća od podzemnih deset spratova. Za ovakvo fundiranje bilo je potrebno tri puta više vremena nego što je bilo planirano i vrlo verovatno da je utrošeno i tri puta više novca od predviđenog. Ali, o ovome se ne govori jer je sve oko Beograda na vodi u sivoj zoni – u dubokoj konspiraciji i netransparentnosti, a sve vreme se tvrdi da je reč o javnom interesu čitave zemlje.

Zbog ovakvog obmanjivanja i ispiranja mozgova, stotine hiljada građana je u osam uličnih protesta organizovanih od strane Inicijative "Ne da(vi)mo Beograd" prošlo ispod prozora gradonačelnika Siniše Malog tražeći njegovu ostavku. Desetak mladih, ozbiljnih, hrabrih, obrazovanih, pametnih mladića i devojaka je formiralo ovu inicijativu odlučnih u nameri da brane grad – svoj grad Beograd od onih koji su ga okupirali – kao plen – i njime bahato upravljaju kršeći prava građana. Oni su to malo javno mnjenje koje čuva obraz i nekadašnjem "krugu dvojke" i ukupnom Beogradu. Njihov uspeh treba smatrati najvažnijim nacionalnim interesom.

Sva je prilika da naši vlastodršci neće još dugo moći da ovako gazduju i uzurpiraju i trajno uništavaju opšte javno dobro koje pripada svim građanima.

Dragoljub Bakić, tekst za nedeljnik Vreme (Autor je arhitekta i član Akademije arhitekture Srbije)

Podržite održavanje stranice Kolumne klikom na reklame ispod, unapred smo zahvalni

Podržite održavanje stranice Kolumne klikom na reklamu ispod, unapred smo zahvalni: