Izjava nedelje

Da sam juče umro ne bih ni znao ko je bio direktor BIA-e, i ko će se blagoukloniti iz svog kabineta, da rukovodeće mesto u našoj možda i najvažnijoj, najdragocenijoj ustanovi ustupi osobi na koju se sručila carska milost. A to da ne znam ko bdije na bezbednošću, to mi je ostalo iz detinjstva, kad sam mislio da se o tajnoj policiji ne sme ništa znati, a tajna nad tajnama za maloletnog mene bila je ko tajno rukovodi tom tajnom službom: bio sam nemalo iznenađen kad sam prvi put čuo ime direktora CIA-e, ili FBI-a, mislio sam da to možda zna jedino predsednik Amerike, ili i on samo dobija šifrovane dojave koje ne zna ni sam ko mu šalje. Ali od vremena moje pionirske neprosvetljenosti prošlo je više od pola stoleća, i pre neki dan čujem da sam dobio ganc novog direktora BIA-e, ganc novog na toj visokoj i uzvišenoj dužnosti, ali ne nepoznatog policajca, koji je lagano sazrevao u Službi, kao vino u buretu koje je u velikom podrumu stajalo neotvoreno trideset godina, ne, za agenta nad agentima izabran je čovek slavan po tome što je, kako reče naš vladar, godinu i po dana izdržao bez funkcije. 

Naša mila planeta, slatko tamno zrno među zrnima [E. Kocbek], napravila je krug i po oko Sunca (ukoliko i ova teorija ne bude srušena u Srbiji), a građanin Gašić bijaše u limbu, gde samo on zna kako mu je bilo: šest godišnjih doba izdržao je iskušenik bez funkcije, a zašto? Jednog dana među rajskim danima u Vladi, ili da kažem i ja „na Vladi“, doskorašnji monah, a budući direktor BIA-e, ispao je neotesan. I svega nekoliko meseci nakon ogrešenja o bonton beše izgnan među običnike. Batin bi hibris Zevsu bio smešan, beznačajan. Možda se takvim činio i našem Zevsu, ali ga je ipak vratio u Kruševac rekavši: „Ovo će biti tvoj Kavkaz dok te ne pozovem opet na Olimp!“ I pozvao ga je. Karakteristiku mu je stalno imao u glavi, kao Karađorđe srpski barjak na dnu šarene torbice, te nam je ne pogledujući ni u kakvu cedulju rekao da njegov kandidat i miljenik ima mnogo kvaliteta, a da o bezbednosti kandidat zna sve. 

Mislio sam da direktora BIA-e postavlja Vlada, ali vidim i sam da je u nadležnosti predsednika Republike, najvažniji čovek brine o najvažnijim stvarima. Šta nam vrede sva naša postignuća, ako nema ko da ih čuva od zlih očiju kojima je načičkana međunarodna zajednica, daleko joj lepa kuća, ko je ne zna skupo bi je platio! Šta bi bilo da je Vučić sazvao sednicu na primer Vlade, i da je ministrima rekao: „Napišite na papiriću svojom rukom ime onoga koga biste rado videli na čelu BIA-e i predajte to presavijeno, onaj ko dobije najviše vaših glasova, dobiće i moj blagoslov, neću papiriće nositi grafologu, da saznam ko je za koga glasao, svi vaši glasovi su mi jednako dragi i dragoceni...“ Pregleda sekretar glasove, a na svako listiću piše „Bata“, „Bata“, "Bata“, kao kad bi na nekom spisku stanara u haustoru pisalo „Mali“ „Mali, „Mali“... 

Predsedniku bi se oči napunile radosnicama, kao Žiki koji na televiziji otkriva stare talente, i koji u radosnoj zagrcnutosti pozdravlja ne samo sve ljude, nego i sve pojave, geografske pojmove, omladinu, moribunde, rečne slivove: „Pa vi mi čitate misli!“ – otelo bi se Vučiću. „Nisam hteo da se mešam u to ko će rukovoditi BIA-om, ali ste odabrali pravog čoveka, istog onog za kojeg bih ja glasao da sam ubogi ministar koga jednom u tri godine premijer nešto tobože pita! Hvala vam svima, ušli ste u istoriju ne samo Srbije, nego i u istoriju telepatije, ovo među nama je neki humani blutut, ovako važna odluka donesena jednoglasno učvršćuje me u veri da činim dobro, i da sam vas pravilno ocenio kad sam vas pozvao u Vladu!“ 

Eto. Dok smo se lomili bismo li stali na stranu profesorke Čolić (koja prva zabode glogov kolac u nebogougodnu teoriju Čarlsa Darvina) i Zukorlića koji drži da mi koji imamo mobilne i GPS možemo valjda da saznamo o postanju više od ubogog prirodnjaka koji je nešto nagađao pre sto pedeset godina, ili bismo i dalje trpeli pomisao da su naši daleki preci bili još primitivniji nego mi, dok našu naučnu zajednicu potresa pitanje porekla čoveka, promaklo nam je nešto drugo – kako je čovek postao div, to jest kako smo iznebuha dobili direktora BIA-e, rečeno nam je, kao dvogodišnjem detetu kome se rodio brat, da smo dobili batu.     

Lično meni ne smeta da Bata rukovodi Bezbednosno-informativnom agencijom, mesto je dobio zato što mu vladar veruje više nego drugim, mnogo slavnijim pripadnicima večito vladajuće klase, ali, iskreno, ne znam ni kolika je to organizacija, ni čime se zapravo bavi, dobro, inostrani dušmani i domaći izrodi danonoćno kuju planove kako da nas unište, ili oštete, ili unazade, nikad i ne spavaju, neko mora i njih da u njihovim zlomislima razotkriva, predupređuje, možda čak i tamani, ali za mene su svi ti neprijatelji utvare, i teže mi je da ih zamislim nego primate sa kojima sam u dalekom srodstvu; šta znači ono „informativna“, to tek ne znam; pošto mene ne obaveštava ona ni o čemu, mora biti da se misli na to kako agencija prikuplja tajne informacije za sebe, koje onda njene units stručno obrađuju, klasifikuju, čuvaju, i zloupotrebljavaju, ali za naše dobro, a uz nos onima koji nam žele naprotiv. I šta je to agencija?! To je preduzeće, ustanova koja nešto unapređuje, turistička te vodi na Tajland, na Karibe i šta ti ja znam, detektivska može da ti pokaže snimke na kojima te bračna drugarica već poduže vara, i to sa nekim ko ti je bio ispred nosa, a ko ti ne bi pao na pamet kao mračni predmet ičije želje, a kakvu mi uslugu pruža ova bezbednosno-informativna agency? 

Pošto me ne informiše, biće da me čuva, da, njen zadatak jeste da me sačuva, ali tako da ja to čuvanje nikad i ne primetim. Otuda predrasuda da BIA ništa i ne radi, da je to samo sinekura za stotine ili hiljade mutikaša. A grehota je, i pogrešno je, i grešno je tako misliti. Čuva BIA usput i moju neznatnost, ali prvenstveno štiti našu teritoriju, integritet, poredak, ustav, naše nove naplatne rampe, novootvorene fabrike, čuva Beograd na vodi (dobro, nije sačuvala Savamalu, ali to samo znači da je noćno rušenje bilo u službi napretka, što će razumeti buduća pokolenja, a što ubogim savremenicima nije, eto, ostalo u najlepšoj uspomeni); BIA je naš čuvar, anđeo koji nas je već sačuvao ne znamo ni koliko puta; ne sleće na naše rame, kao proleće na rame Gorana Bregovića, jer ne traži ništa zauzvrat, čak ni da ga primetimo i da mu se zahvalno nasmešimo: kad bi nam se taj anđeo spustio na rame iznenadili bismo se koliko je težak - mislim štaviše da bi me podišla jeza.

Ljubomir Živkov, kolumna za Istinomer.rs

Podržite održavanje stranice Kolumne klikom na reklame ispod, unapred smo zahvalni

Podržite održavanje stranice Kolumne klikom na reklamu ispod, unapred smo zahvalni: