Neću da živim u Beogradu: Studentkinja generacije u nekoliko rečenica opisala tugu emigracije

Milica Lazarević je pre četiri godine proglašena učenikom generacije Poljoprivredno-veterinarske škole u Svilajncu, a danas je student generacije Poljoprivrednog fakulteta, sa prosečnom ocenom 10, i stipendista Fonda za mlade talente. Ali, za razliku od velike većine mladih i izuzetno talentovanih studenata, koji maštaju o Harvardu ili Oksfordu, poslu u inostranstvu, Milica obećava da će se vratiti pod Oplenac i saditi voćnjake i vinograde.

Ona je poručila da će tamo "živeti svoj san".

- Biće jako teško, snovi se ne ostvaruju tek tako, a i ne možete sve sami. Sela zamiru. Ne samo da nema ko na njivi da pomogne, nego nema ko ni da odmogne, bar putem da prođe. Koliko je ljudi prodalo sve svoje na selu, prodalo zemlju, ostavilo sve, otišlo u grad ili daleko u tuđinu. Voćnjaci se suše, zemlje pate, roditelji umiru sami. Kada se vrate, glog kao ruka poraste - poručila je Milica u svom govoru na svečanoj akademiji povodom 60 godina rada Poljoprivredno-veterinarske škole u Svilajncu, koji je izazvao veliku pažnju.

Kako je ispričala, došla je sa sela podno Oplenca, preko Velike Morave, pa zatim Save sve do Dunava i Zemuna i Poljoprivrednog fakulteta, da se iškoluje. Obećala je da će da se vrati, ali ne kada ostari i kada je ispije neka tuđa zemlja.

- Ne da se vratim u svoju da bi me pokopali, nego kad naučim kako svojoj zemlji najbolje da pomognem. Moja kuća neće da opusti, u njoj neće da raste korov. Nisam zalud učila o zemlji i biljkama, da bih živela na asfaltu - rekla je Milica.

Podržite održavanje stranice Kolumne klikom na reklame ispod, unapred smo zahvalni

Podržite održavanje stranice Kolumne klikom na reklamu ispod, unapred smo zahvalni: