Prljave ruke Sterijinog pozorja

Piše: Borka Pavićević, kolumna za dnevni list Danas

Nije li došlo do metastaze kulturne politike u Novom Sadu, veoma indikativne za „događanja“ u Beogradu, baš kao što su i protesti Protiv diktature svojim intenzivnošću i samoorganizovanjem pokazali svest o presudnoj nužnosti političke promene u odnosu na stvarnost.

„Savršeno dosledan“, tako je Andrej Fajgelj imenovao sprovođenje svoga naloga na mestu direktora Kulturnog centra u Novom Sadu i zabranio „kontroverznu izložbu“, jedan rad, naime kojim je „vređan“ religiozni osećaj „biračkog tela“. I upravo je Fajgelj jedan od zagovornika Novog Sada kao kulturne prestolnice Evrope. Kada će „Egzit“ prekriti sve ’snegove i šaš’. I kulturne industrije, jer je najavljeno, još tada kao za svagda, da će u skladu sa politikom Treće Srbije savremeno stvaralaštvo dobiti prostor na „obodima Novog Sada“, dok će manjinska politika biti zadovoljena dodelom sredstava kulturno-umetničkim društvima, dakle predstavnicima manjina, a onda će se već odigrati „istorijski kompromis“. I neće biti uznemiravanja, ni po kojoj osnovi. I biće to „po prvi put u novijoj istoriji“.

Da ne bih ja kao zlopamtilo podsećala na bolju, pre devedesete, istoriju Sterijinog pozorja u Novom Sadu, vreme u kome se predstave nisu prevodile (a pamtim i dan kada je između Andreja Inkreta, Dragana Klaića i Dalibora Foretića postavljen mikrofon za prevodioca), dozvolite da citiram mlađeg, kritičara Igora Ružića: “Za sve postoji prvi put, pa tako i za Sterijino pozorje, nekadašnji najvažniji natjecateljski kazališni festival u bivšoj državi koji je svoj status mejnstrim regionalnog susretišta zadržao i nakon što je Jugoslaviju zamjenio „region“. Po prvi put u bogatoj, turbulentnoj te s obzirom na socijalni kapital kazališta kao umjetnosti i kao medija, nezaobilazno i politikom označene povjesti, novosadski festival je završio bez pobjednika. Žiri 62. Pozorja, održanog od 26. maja do 3. juna, pod predsjedavanjem Predraga Mikija Manojlovića, uz kojeg su sjedeli Isidora Žebeljan, Emina Elor, Nikita Milivojević i Aleksandar Popovski, jednoglasno je odlučio umjesto devet podjeliti samo dvije Sterijine nagrade: glavnu svim sudeonicima festivala i Specijalnu publici.“

Sve su žrtve podjednake, a i svi zločinci. Svi su podjednako krivi i nevini.

Žiri je u svojoj jednoglasnosti bio „savršeno dosledan“.

Svaki moj kolega, dramaturg u institucionalnom pozorištu, zna da kada dođe do krucijalne odluke između suprotstavljenih politika i estetika, dakle, kada se nagađate sa onim što se zvalo javnost, onda se potegne za nečim sasvim trećim, novim, što abolira mogućnost da se uvede rascep i rasprava o programskoj orijentaciji teatra u celini, ili na koju će se stranu, s obzirom na ravnotežu u „čaršijskoj javnosti“, donese se rešenja koje ne boli, a može se i dobro obrazložiti. Prevazilaženjem, rekoncilijacijom, dogovorom u ime opšteg dobra. Zbog kuće. Dobrim namerama.

Sterijina nagrada je dodeljena svim učesnicima, i publici festivala. Sasvim egalitaristički i populistički.

Reći publici – učinilo smo to u vaše ime i za vas, „u vaše ime smo...“

Nije lako donositi odluke, ako ima mere ljudske zrelosti, onda je ona u izboru, ili u kapacitetu da se izbor načini, da se odluči.

Sterijino pozorje ove godine nije imalo selektora, dakle celokupan festival rađen je iz jedne glave i jedne moći - direktora Pozorja Miroslava Mikija Radonjića.

Ne sećam se da je bilo posebnih upita nad činjenicom nedostatka bilo kakvog dijaloga ili problematiziranja ove „savršeno dosledne“ situacije. Žiri festivala prihvatio je da odlučuje u kontekstu neodlučujuće i nekonceptualizirane selekcije, to jeste selekcije nije ni bilo. Uostalom u skladu sa time što se ceh ne odlučuje, što unutar ceha ne postoji rasprava o pitanjima od zajedničkog ili opšteg interesa. Po pitanjima o kojima će odlučiti neko drugi.

Stvorena je, dugim vremenom i radom u dugom vremenu, „kulturna platforma“ sveopšte neodgovornosti. Po cenu slobode. Priklonjenost, zaklonjenost i predatost su osnovni uzroci sloma. I to ne samo na Sterijinom pozorju u Novom Sadu.

Kako bi bilo dobro staviti ponovo na repertoar Jugoslovenskog dramskog pozorišta Sartrove „Prljave ruke“.

Žiri je „oprao ruke“.

I ostavio mogućnost nagađanja šta se zapravo zbilo. U tome i jeste stvar ove apstraktno-humanističke i ’umetničke’ odluke. „Ja sam za mir“. Svakako. To i jeste prazno mesto nečinjenja. Prazno mesto opštosti. Bez izbora i bez odgovornosti. Sve je podjednako, svi su isti.

Nije i nisu.

Kao totalna, ova odluka je u svojoj apstraktnosti i totalitarna. I sasvim u skladu sa našom „najnovijom istorijom“ koja počinje iz početka.

Ostavljen je prostor za nagađanja o prirodi, poreklu i svrsi ovakve odluke Žirija ovogodišnjeg pozorja. I u tome i jeste stvar, pobede čaršije u kojoj su svi podjednako krivi i podjednako nevini. To jeste, Žiri je nevin, „čist“, beo, nov i iz početka, podvukao je crtu. Prekrižio stvarnost. Čiste ruke.

Zato na pitanje N1, koji su dokazi da su „čiste ruke“ žirija oprane po cenu nedodeljivanja nagrade njegovoj predstavi „Na Drini ćuprija“, zbog njegovog javnog zastupanja politike protiv režima u Srbiji, nabraja sve dosadašnje nagrade i prepoznavanja vrednosti predstave. Stavljen je u situaciju da „dokaže“.

Šta da dokaže, nedokazivost je priroda odluke Žirija. Oni otkazuju zato i da bi drugi dokazivali. A svi znamo da dokaza nema, nema činjenica. U nihilizmu vlasti kojem je sasvim komplementarna totalitarna odluka žirija u skladu sa jednoumnom selekcijom i konstitucijom ovogodišnjeg Sterijinog pozorja. Jednoglasna odluka žirija. Nema drugog glasa, nema više čak ni uzdržanih, to je bila prelazna faza.

Predsednik Žirija Predrag Manojlović sigurno govori istinu kada kaže („Politika“) da nije bilo nikakvog pritiska sa strane.

I u tome je stvar, i sa Pozorjem i sa medijima, i sa ministarstvima, i sa kulturnom strategijom, koju Manojlović pozdravlja uprkos proklamaciji o jezičkoj čistoći u vidu ćirilice i kažnjivosti porezima i svakojakom nepodobnošću latinice (o čemu piše, na vreme, Teofil Pančić, „Vreme“), biće kasno kao i sa mnogim zakonima koji su donošeni a da nije bilo razgovora, ni prigovora o njihovoj prirodi, a onda je kasno.

Više nije potrebno da neko interveniše, cenzuriše, zna se šta treba činiti i u tome i jeste svakolika „mudrost“ onih koji donose odluke, koje su već donesene.

Ne zagovaram pozorišnu stvarnost, ali je odbitak od te stvarnosti upravo njen zagovor. A distanciranje nemoć da se u stvarnosti interveniše.

Te sa pravom možemo pretpostaviti da je stvar veoma prosta i korisna, pretpostaviti uz rizik „prljavih ruku“. Žiri nije dodelio nagradu da bi izbegao svaku konfrontaciju sa „politikom“ režima u kome je Kokan Mladenović nepoželjan, u kome zastupa drukčiji stav, opozicioni.

I zato se u Novom Sadu, na Sterijinom pozorju, na mestu pozorišta i takmičenja pozorišta, ogolila i očitovala metastaza razorenog društva, u kome se odlučuje tako da bi se opstalo, po svaku cenu u bescenju.

Podržite održavanje stranice Kolumne klikom na reklame ispod, unapred smo zahvalni

Podržite održavanje stranice Kolumne klikom na reklamu ispod, unapred smo zahvalni: