Šipak

Gnusno je kada Aleksandar Vučić predlaže zajedničko tržište na prostoru Jugoslavije. Ne zato što je to loša ideja samo po sebi, nego zato što je odvratno kada to izlazi iz njegovih usta. Sliku ruži i Johannes Hahn, dok stoji pored Vučića i tupavo klima glavom na predlog „carinske unije“. Teško je zaboraviti Hahnovu ulogu u makedonskoj krizi i podršku koju je davao Gruevskom tokom proteklih par godina, potpirujući tako tenzije u Makedoniji. Ali, Hahnom neka se bave oni koji su ga ovde poslali.

Kod Vučića kao da su ekonomija i politika dve zasebne, jedna od druge dobro izolovane sfere delatnosti. On kao da ne vidi da se ne može u sferi politike podržavati, recimo, Milorad Dodik i njegova politika rušenja Bosne i Hercegovine, a istovremeno u sferi ekonomije zagovarati zajedničko tržište na prostoru Jugoslavije sa „jedinstvenim poreskim stopama“. Ne može se iz Srbije u Makedoniji provocirati oružani sukob, a tražiti carinska unija i „smanjenje troškova i brži protok roba i ljudi“ u regionu.

Vučić na početku svog predsedničkog mandata radi sve isto što je radio i sa mesta prvog potpredsednika vlade u 2012. godini. Izgovara relativno razumne stvari dok u džepu drži pesnicu čvrsto stisnutu u šipak. Da se njemu ništa ne može verovati, to znamo odavno. A u to nas je dodatno uverilo i iskustvo iz prethodnih pet godina. Dok lupeta o carinskoj uniji i jedinstvenim poreskim stopama, iz vlade koju je on sastavio i na čijem je čelu bio stiže sramni predlog o poreskim olakšicama za ćirilicu.

„Država kreće u boj za spas ćirilice“, prikladno je naslovljena vest u medijima. Pogledajmo kako predlog o carinskoj uniji izgleda u svetlu te bitke: „zajedničko tržište u regionu donelo bi dobro svim zemljama“, a naročito onima u njima koji prihvate ćirilicu. Firme iz Hrvatske, na primer, koje pod jednakim uslovima uđu u takmičenje sa domaćim firmama u Srbiji, biće još „jednakije“ ako svoje nazive ovde istaknu na ćirilici, ako robu pakuju u ćirilicu, a kad bi još progovorili i ekavicu – njihovoj tržišnoj sreći ne bi bilo kraja.

To je ta umobolna ideja od koje se ne odustaje još od kad se razmišlja o ulasku u Evropsku uniju: može Unija, al’ da sačuvamo svoj identitet i kulturu. Može i Jugoslavija, al’ svi da pišu ćirilicu. Pritom, svoditi identitet i kulturu na jedno pismo i videti pismo kao bedem odbrane identiteta i kulture, moguće je samo kada su i identitet i kultura bez sadržaja i smisla. Identitet i kultura tu su samo krinka za jadnu i banalnu politiku: da vas prevarimo i uzmemo vam pare, a da pritom ostanemo isti.

Dakle, isti onakvi kakvi smo bili i pre dve i po decenije. Ništa Vučiću nisu značili ni zajedničko tržište, ni jedinstvene poreske stope, ni smanjenje troškova, ni brži protok roba i ljudi, ni mnogo više investitora, ni „dobit i za nas ali i za sve druge u regionu“, kada je trebalo sravniti sa zemljom Jugoslaviju i pobiti ljude koji su zajedno sa nama živeli u toj zemlji. On je dobit tada, kao i danas, shvatao u skladu sa geslom: dobit za nas, a nesreća za sve druge.

Ništa se od tada do danas nije promenilo, samo što se Vučićevo „mi“ suzilo, pa se više ne odnosi na „Srbe“, već uglavnom na članove njegove stranke i, naravno, porodice, kako to i inače biva s nacionalističkim partikularizmom. I to je jedina promena kroz koju je prošao ovaj tobože preobraćeni novoradikal.

Dejan Ilić, Peščanik.net, 08.06.2017.

Podržite održavanje stranice Kolumne klikom na reklame ispod, unapred smo zahvalni

Podržite održavanje stranice Kolumne klikom na reklamu ispod, unapred smo zahvalni: