Sirotinjske imperije

Uobičajilo se smatranje da su takozvane velikodržavne ideje, poput projekata Velike Srbije, Bugarske i Albanije – koje i dan-danas raspolažu ogromnim (i razornim) potencijalom mobilizacije masa – specifičnost Balkanskog poluostrva, ali već ovlašno prelistavanje istorije XIX veka pokazuje da su te ideje zapravo uvezene sa zapada i da su u toj stvari gorepomenute balkanske zemlje bile „savremenije” nego danas i u sazvučju s duhom vremena, što je inače retkost u njihovim istorijama.

Vreme o kojem govorimo je druga polovina XIX veka, doba buđenja i uspona nacionalnih romantizama i s njima povezanih težnji ka ujedinjenju svih Italijana i svih Nemaca u jednu državu, što je – ne bez velikih žrtava – 1871. konačno i ostvareno i što je srpsku kulturnu i političku elitu, naročito nakon što je Kneževina Srbija stekla puni suverenitet, podstaklo da sledi nemački i italijanski primer i da pokrene projekat ujedinjenja svih Srba u jednoj, po mogućstvu što većoj državi, a u idealnom slučaju u državi čije bi se granice poklapale s granicama mitologizovanog Dušanovog carstva.

Na to pregnuće srpskih elita, u onovremenoj Evropi uglavnom se nije popreko gledalo, a i tamo gde nije bilo dobro prihvaćeno nije bilo prihvatano iz razloga pragmatične politike, nipošto zbog zastrašenosti i zgroženosti baukom velikosrpskog hegemonizma. Kako napred rekosmo, duh ondašnjeg vremena išao je naruku srpskim ujediniteljskim težnjama – nije se čak oskudevalo ni u saveznicima – ali mnoge su druge stvari i okolnosti ujedinjenje Srba činile teško ostvarivim i – kako će vreme pokazati – nemogućim.

Nemačke i italijanske državice jesu bile politički rascepkane, ali su za razliku od balkanske izmešanosti bile etnički kompaktne, kulturno jedinstvene, srazmerno bogate i za ono vreme tehnički napredne, što s teritorijama i populacijama predviđenim za buduću Veliku Srbiju (Bugarsku, Albaniju) nije bio slučaj.

Na stranu to što su – kako sve više istoričara od ugleda smatra – i romantičarska ujedinjenja Nemačke i Italije za posledicu donele fašizam i nacizam, srpske, bugarske i albanske elite u romantičarskom zanosu behu naumile da naprave velike države pre nego što su uopšte napravile uređene države na teritorijama kojima su raspolagale, a u albanskom slučaju i pre nego što su stekle bilo kakvu, makar i vazalnu državu. Dodatna teškoća za realizaciju balkanskih velikodržavnih projekata bila je teskoba balkanskog lebensrauma: željene granice sve tri „velike” balkanske države duboko su zadirale (i do danas nastavile da zadiru) na teritorije konkurentskih država, tako da – uzmimo jedan primer – Niš svojim gradom smatraju i Srbi, i Bugari, i Albanci.

Prosvećena Evropa ima razvijenu sposobnost da svoje nedostatke i promašaje vešto zabašuruje i prebacuje na Balkan kao na deponiju svih ovosvetskih zala pa je tako zabašurila da su međunacionalni i velikodržavni nemačko-francusko-italijanski sukobi – sve do mučnog otrežnjenja koje je usledilo posle Drugog svetskog rata – bili isto toliko krvavi i isto toliko „nesavremeni” koliko i balkanski. Druga je stvar – a Evropa za to ne snosi krivicu – što srpske, bugarske i (u poslednje vreme naročito) albanske nacionalističke elite nisu u stanju, ili ne žele, da shvate da su Velika Srbija, Bugarska i Albanija podjednako nemoguće danas kao i u XIX veku, i ne samo da su anahrone i nemoguće nego su, makar bile puka politička ideja, osnovni uzrok zaostajanja tih država u odnosu na ostatak Evrope.

Velikodržavni resantimani i masovna frustriranost zbog osujećenih nacionalnih ujedinjenja sadašnje, koliko-toliko postojeće države triju balkanskih naroda održavaju u stanju večite nedovršenosti i privremenosti i, ako bi neko hteo da bude cinik, mirne bi duše mogao reći da bi srpska elita, suočena s ponovo raspomamljenim velikoalbanskim idejama i provokacijama, najbolje učinila ako bi – u cilju neutralisanja albanske pretnje – svim raspoloživim silama potpomagala teoretičare i praktičare Velike Albanije.

Ko nije zadovoljan onim što ima i ko hoće više (i ono što mu ne pripada), po pravilu izgubi i ono što je imao ili je mogao imati. I to se ne odnosi samo na pojedince, nego i na čitave narode.

Bar smo se u to uverili (da li smo, u stvari?) mi, Srbi, koji smo bili mnogo bliži ostvarenju velikodržavnog sna od svih ostalih balkanskih konkurenata i koji – satirući u pokušajima ostvarivanja sna i ljudske i materijalne resurse – ne samo da nismo dobili Veliku Srbiju nego umalo nismo ostali i bez ove, ovakve i ovolike, uzgred vrlo retko naseljene Srbije.

Svetislav Basara, kolumna za nedeljnik Ekspres

Podržite održavanje stranice Kolumne klikom na reklame ispod, unapred smo zahvalni

Podržite održavanje stranice Kolumne klikom na reklamu ispod, unapred smo zahvalni: