Srbija u stalnom ratu protiv slobode

Srbija nikako da pobegne od rata. Pošto su uniforme zamenili civilnim odelom, kulturni bojovnici spremni su da započnu rat za duše i srpsko pismo.

Pre neki dan, Sabor SPC je doneo odluku da se osnuje Odeljenje za praćenje razbijačke delatnosti jeretičkih organizacija, sekti i nekanonskih grupacija. Namnožilo se tih jeretika, sekti i kojekavih grupacija toliko da to srpskoj crkvi počinje da smeta i da joj kvari biznis. Zato je crkvena oligarhija rešila da nešto preduzme, kada već država ne iskazuje za to potreban entuzijazam.

Niko, naravno, ne spori pravo crkve da se bavi pitanjem malih verskih zajednica, ali bavljenje njima ne može biti prepušteno crkvi, jer ćemo u tom slučaju ostati bez verskih sloboda. Tim pitanjem treba da se pozabavi država, ali samo ako je delovanje malih i alternativnih verskih organizacija skopčano sa kriminalnim aktivnostima. Država nikako ne bi smela da drži stranu SPC i na tržištu vera ograničava aktivnosti njoj konkurentskih agencija. Zadatak države je da osigura uslove u kojima će svako moći da sledi onu koncepciju spasa koju je za sebe odabrao i ništa više od toga.

Ne treba sumnjati u to da će crkva u rat protiv sekti krenuti oslanjajući se na podršku javnog mnjenja. Problem je u tome što su u javnom mnjenju sekte apsolvirane kao čista negativnost, što su, dakle, izjednačene sa nečim destruktivnim, bolesnim i lošim, sa nečim što treba odbaciti i protiv čega se treba boriti. Tome umnogome doprinose i lastiš definicije, pa u sekte možete ugurati gotovo sve što vam padne na pamet. Time se, naravno, otvara prostor za razne manipulacije, pa se ne bi trebalo ni čuditi ako najavljenu borbu budu pratili razbijeni prozori, grafiti, pretnje, optužbe, govor mržnje i slični izlivi odanosti veri. I to ne bi bilo prvi put.

Da li je u slučaju gore pomenutog Odeljenja za praćenje… reč o derivatu inkvizicije, vrlo brzo ćemo saznati. Tek, antisektaška kampanja SPC neće zamagliti obrat ove crkve od boga ka naciji i traženje oslonca u državnoj vlasti, umesto u veri pojedinca. SPC spada među tranzicijske dobitnike i kao uticajna svetovna korporacija nastoji da zaštiti svoje poslovne interese, a to njene predstavnike udaljava od ličnog svedočenja vere. A na primerima tog svedočenja, a ne na vezama sa državnim aparatom, morao bi se zasnivati moralni kapital crkve. Pošto se taj kapital ubrzano troši, onda ne treba ni da nas čudi što osiromašeni i perspektive lišeni pojedinci u sve većem broju spas ne traže u SPC, nego u drugačijim i alternativnim zajednicama vere.

I tako, dok se Crkva sprema za borbu protiv sekti, država se okreće ćirilici u nameri da je zaštiti od latinice. Problem sa latinicom nije u tome što je ona “lakše” pismo od ćirilice, nego u tome što je esencijalizacijom pretvorena u hrvatsko, jel, pismo, pa je tako pitanje pisma postalo i pitanje nacionalnog identiteta. Ne treba smetnuti sa uma da rasprave o pismu, kao uostalom i o jeziku, znaju da budu veoma politizovane i da se, u odsustvu racionalnosti, svode na histerično herderijanstvo, jeftinu nacionalističku demagogiju i jalova sholastička natezanja oko toga koje je pismo primarno, a koje sekundarno.

Ja se, na primer, ćešće služim latinicom, nego ćirilicom i to što ređe koristim ćirilicu, to nije posledica nikakvog imperijalističkog nasrtaja latinice, zavere ili agresije novog svetskog poretka, nego stvar izbora. A sloboda izbora je ključna stvar, pa bi o njoj trebalo voditi računa i prilikom (najavljene) izmena ustava.

Doduše, za građane Srbije bi bilo daleko bolje kada bi se, umesto izmena postojećeg, išlo na kreiranje novog ustava i u njemu na potpuno izjednačavanje ćirilice i latinice. Za građane je uvek bolje kada su u ključnom pravnom aktu sadržana rešenja koja omogućuju više, a ne manje slobode. Strah ovdašnjih talibana da bi sloboda izbora dovela do nestanka ćirilice potpuno je nerealan. Niti kojima sloboda vezuje pojedince za odabrano pismo daleko su jače od bilo kakvog državnog protekcionizma. Zato mi se nepotrebnim i čini svako, pa i strategijom kulture predviđeno, protežiranje ćirilice. Dobrica Ćosić je loš pisac, neovisno o pismu na kome su njegova dela pisana i štampana, i nikakvo pogodovanje ćirilici taj sud neće izmeniti.

Iz činjenice da se pojedinci češće odlučuju za latinicu ovdašnji talibani izvlače zaključak o propasti srpske nacije i dužnosti države da, zauzimajući se za čirilicu, stane na put nacionalnoj apokalipsi. Time samo pokazuju da je vlast, a ne sloboda, ono do čega im je doista stalo.

Tihomir Novak, kolumna za portal Autonomija

Podržite održavanje stranice Kolumne klikom na reklame ispod, unapred smo zahvalni

Podržite održavanje stranice Kolumne klikom na reklamu ispod, unapred smo zahvalni: