Vučić predsednik i premijer iz senke

Možda nije zgoreg podsetiti da je Vučićev (ne)zadrživi uspon na vlast i počeo – pre tačno pet godina – pobedom na predsedničkim izborima. S tim što pobednik nije bio on, Vučić (naprotiv, on je sve svoje doduše retke političke bitke „jedan na jedan“, kao onu protiv Dragana Đilasa za gradonačelnika Beograda, glatko gubio) nego Tomislav Nikolić, njegov dugogodišnji neposredno pretpostavljeni, prvo u radikalnoj, potom u naprednoj stranci. Koju je Nikolić, uostalom, i osnovao – jedva namolivši Vučića da mu se pridruži – a onda je, dobivši izbore, prepustio upravljanje njome gorljivo ambicioznom Vučiću. Misleći, valjda da će to biti podela posla: Vučić upravlja strankom, Nikolić državom. Vrlo brzo se pokazalo da nikakve „podele“ nema, i da je Vučić taj koji upravlja svime (osim možda osobljem u zgradi Predsedništva, ali ni u to se ne bi bilo mudro kladiti), a još nije bio čak ni premijer, nego „prvi potpredsednik“ vlade, ali se pitao za sve, i rado je odgovarao na svako „pitanje“. Zvuči možda neobično, ali nije ako znate da je premijer tada bio Ivica Dačić, a Dačić je iskusan čovek kojem je moguće objasniti da nema potrebe da se mnogo meša u svoj posao; treba samo da mu se jasno predoči da mu to nikako nije u interesu.

Pet godina stariji i iskusniji, a možda i zreliji (ali to vrlo diskretno pokazuje), Vučić preuzima od Nikolića predsednički „državni pečat“ (taj predmet navodno zaista postoji). Kontinuitet ipak ne postoji, osim u pukom formalno-ritualnom smislu. Naime, nije baš verovatno da iko očekuje da će Vučić slediti Nikolićev primer u bilo čemu drugom, jer nema ni najtananije indicije koja bi ukazivala na to da je Vučić, daleko bilo, umoran od neograničenog raspolaganja stvarnom, delatnom, izvršnom vlašću, i uopšte, time da bude u ama baš svakoj srpskoj čorbi glavna, možda i jedina mirođija. Pokazao je to i ovih dana, ni ne pokušavajući da, makar i puke pristojnosti radi, bar ovlašno prikrije činjenicu da će on i samo on lično i inokosno odrediti ko će ga naslediti na premijerskom položaju. Ali, to nije kraj, pre će biti da je tek početak: po svemu što znamo i po svemu što je logično, ako ne i neizbežno zaključiti, predsednik Vučić će ujedno biti i premijer Vučić, ali preko svog impersonatora; štaviše, i ministri u Vladi biće suštinski Vučićev izbor i on će jedini posedovati daljinski upravljač za njih, s odgovarajućom šifrom i punom baterijom. U međuvemenu, pomalo u maniru nekog dokonog, ekscentričnog samodršca iz nekog debelog, satiričkim cinizmom nabijenog latinoameričkog romana iz epohe hunti, Vučić je napuštajući premijersku poziciju svakom svom ministru poklonio po knjigu, a sada se razni politički vidovnjaci upinju ne bi li kroz analizu naslova, žanra i sadržaja tih knjiga dokučili za koga se Vučić odlučio (dok se Vučić slatko zabavlja tim nagađanjima). Eto „kremljologije“ na srpski način; nema sumnje da Vučića takve mistifikacije ushićuju, pošto bi to podjarilo sujetu i kud i kamo otpornijeg čoveka. Uostalom, ne treba zaboraviti da imamo posla s osobom koja je svog poslednjeg premijerskog dana puna ponosa izjavila da je lično crtala trase autoputeva po Srbiji. Može li se uopšte dalje od ovoga? Pa, jedino možda ako počne da se hvali kako je lično operisao neke pacijente koji su bili samrti, a koji su sada živi, zdravi i od pukog viška snage i zdravlja trče maratone po svetu.

Novopečeni predsednik je, kako vidimo, vrlo zahvalan „materijal“ za ne baš laskavu analitičku obradu. Samo, kakav god da je Aleksandar Vučić, on jeste izabran na neposrednim izborima za predsednika; ti su izbori bili beskrajno daleko od korektnih na mnogo načina, ali opet, da je „politički narod“ Srbije uistinu bio većinski protiv njega, ništa ga ne bi moglo zaustaviti u iskazivanju takve političke volje, niti bi Vučić imao načina da to spreči. Opozicija i kritičari režima prečesto zaboravljaju da u ovakvim režimima, visećim na unutrašnjem ili spoljašnjem rubu demokratskog i pluralističkog ustrojstva, svako ko nije nedvosmisleno „protiv“, u praksi je „za“. Ekvidistanca je tu samo jedna nevažna reč iz rečnika stranih reči.

U redu, ali zašto je Vučić uopšte „bežao“ na pomalo skrajnutu predsedničku funkciju, kad je tek načeo puni premijerski mandat, a kao premijer bio i de facto i de iure najmoćniji čovek u zemlji? Mogućih razloga, povoda i motiva je mnogo, ali biće da je najvažniji svojevrsna kupovina vremena, osiguranje za budućnost, uplata unapred petogodišnje članarine u klubu „lidera“ kojem pripadaju i takve vedete kao što su Orban, Erdogan ili sam vladar Kremlja.

Iako je Vučić i struktura oko njega još dovoljno miran sa stanovišta odbrane i očuvanja vlasti, stanje je takvo da niko ne može da garantuje da će isto važiti i sutra; mala „nepažnja“, i nekakav te zemljotres istrese iz fotelje na pod, u prilično nedostojanstvenoj pozi. Predsednički položaj u tom je smislu idealna zavetrina, utoliko bolja što za Vučića ništa „stvarno“ ne mora da se promeni, osim nabolje.

E sad, samo će zakerala, vođena „ličnom mržnjom i mržnjom prema porodici“, prigovarati Vučiću da je u najmanju ruku neozbiljno onoliko se zaklinjati u sveopšti procvat koji „samo što nije“, da bi onda najednom utekao s poprišta borbe taman kad je trebalo nešto uraditi s tim.

Neki od nezadovoljnika su izašli na beogradske ulice da protestuju. Vučić i njegovo okruženje su vrlo nezadovoljni tim tuđim nezadovojstvom, mada je ono neizbežna nuspojava demokratije, o čemu, recimo, Donald Tramp sve zna od prvog dana svog mandata (mada se ni njemu to baš ne sviđa, što je možda osnov i zalog nekog budućeg lepog prijateljstva, ako mu uspešno objasne s kim).

Kako god bilo, Vučićevi predsednički dani počinju da teku. Neki će ih brojati, drugi odbrojavati, Vučić će tražiti načina da ih udvostruči pre nego što ih potroši. A kakva će Srbija biti za pet godina, to se niko ne usuđuje da prognozira. Ni da su nam pre pet godina pričali za „ovo“, ne bismo im verovali.

Teofil Pančić, kolumna za portal Radija Slobodna Evropa

Podržite održavanje stranice Kolumne klikom na reklame ispod, unapred smo zahvalni

Podržite održavanje stranice Kolumne klikom na reklamu ispod, unapred smo zahvalni: