Zemlja u kojoj više ništa nije sramno

Presuda kojom je sudija Dragan Obradović, u Višem sudu u Valjevu, prononsiranog četničkog zlikovca Nikolu Kalabića, s ponosom proglasio licem koje se, po sili zakona, ima smatrati nevinim i neosuđivanim, a sve prethodne presude i pravne posledice tih presuda, svih jedanaest - ništavnima -nije ni prva ni poslednja u ovoj srpskoj nisci proglašavanja svecima antisemita, Hitlerovih adoranata, koljača i muslimanskog i pravoslavnog življa kao živine, živine. Tragovi tih ubijajućih ništarija, koji smrde nečovještvom, predstavljaju putokaze i u slavnu prošlost i u svetlu budućnost. Slediti primere ovog nečojstva i nejunaštva, ovog ljudskog pada u pakleno zverstvo, i decu njima nadahnjivati, kako to zakoni i edukativni programi nalažu, danas i ovde znači biti Srbin.

Logičan je bio Milan Kangrga rekavši da biti Srbin ne znači biti čovek. Zapravo, Kangrga je rekao da biti Hrvat ne znači biti čovjek. Ali, Srbin ili Hrvat, ista je to pornografska sprava za zadovoljavanje vlažnih snova sve te fine naše gospode fašista i nacista, četnika i ustaša, filočetnika i filoustaša, koji se danas nazivaju nacionalno osveštanim građanima. To naše građanstvo preduzetnika i uposlenika poškropljeno je krvlju dece koju su na oltar otadžbine prineli njihovi sadašnji sveci i heroji.

Srbija je svoj obred ustoličenja četnika na najviši državni tron obavila kad je predsedničkom aurom ukrasila glavu četničkog vojvode Tomislava Nikolića, kojeg sad na tom tronu smenjuje njegov nekadašnji četnički ministrant i administrator, upravo sišavši s trona premijera republike, Aleksandar Vučić.

Četnici su pobedili na kraju XX i na početku XXI veka. Antifašizam je dekapitovan u Srbiji. Ona se stidi svog antifašizma, a ponosi se svojim četništvom. Ona oslobodioce proglašava okupatorima. 

U današnjoj Srbiji jedan Kalabić je nevin, i nije sad dovoljno da to pevaju školski i crkveni horovi, već je neophodno i da iz grobova ustanu svi oni koje je zaklao Nikola Kalabić, ili naredio da budu zaklani, ili na neki drugi način, svirepo, svirepije ili najsvirepije ubijeni, i da uglas sa školskim i crkvenim horovima zapevaju svoj novi nauk, novo svoje vjeruju, te da im se otvore dveri novoga života i nove smrti: "Nikola Kalabić je nevin i neosuđivan. On je žrtva svojih žrtava. U svojim bednim smrtima, koje danas ne vrede ni pomena, opoganili smo taj časni, čedni, dostojno kalabićevski život Kalabića. Nek se čuje bat sudskog čekića, i nek se na to zaore crkvena zvona sa najviših zvonika Srpske pravoslavne crkve. Rat je završen. Četnici su pobedili. Hitler je bolji od Tita. Hitler je bolji od Ruzvelta, Staljina i Čerčila, zajedno. Zato ih je na kraju, u Srbiji, i nadmudrio. Nikola Kalabić pravi je Srbin."

Posle više od dvesta godina borbe za demokratiju u Srbiji, pored svih tih Birčanina i Nenadovića, pored prote Mateje, pored Živana Đurđevića, kojeg su četnici živog ispekli na ražnju, pored Dragojla Dudića i Miše Pantića i Stevana Filipovića, pored živog Vladimira Živkovića, pored svih njih koji više ništa ne znače, najvažnije ikone u Valjevu postali su Nikolaj Velimirović i Nikola Kalabić. U zemlji u kojoj više ništa nije sramno, Valjevo je postalo grad u kojem više ništa nije sramota.

U svojoj beznadežnosti, možda će grad Valjevo, verovatno i cela Srbija, poći za onim beznadežnim primerom Novog Sada, u kojem će se, kako s ponosom najavljuju gradski njegovi mediji, "puštati", baš tako, kao s lanca, puštati - klasična muzika u javnom prostoru. "Dela najvećih kompozitora Novosađani će moći da čuju svakodnevno na javnim mestima kao deo kampanje 'Klasika svaki dan' festivala Dunavska sonata."

Ovakvo prinudno "edukovanje" klasičnom muzikom osetio sam u gruevističkom Skoplju, u kojem se odasvud, u istom trenutku, čula jedna te ista klasična kompozicija. Jedna od najsablasnijih slika. 

Uvođenje prinude muzike, pa bila ona i klasična - a koliko je samo nacističkih oficira ljubilo najveće kompozitore, dakako, pod uslovom da nisu Jevreji - odlično paše ovom našem utišavanju svakog glasa pobune i sećanja na antifašizam. Ikonostasu na kojem su izloženi likovi Kalabića, Nedića, Mihailovića, Velimirovića... pristaju, velim, redenici "puštene" muzike, klasične ili neklasične, koju ljudi na javnim mestima, na trgovima, poštama, ambulantama, moraju da slušaju, ne progovarajući jedni s drugima ni reči. Pojačajte muziku i zaglušite ovu zemlju u kojoj više ništa nije sramotno!

Akciju takozvane promocije klasične muzike u Novom Sadu "prvi je podržao Festival UKUSA - kafe, čokolade i knjige, koji se ove godine prvi put održava", i to, gle čuda, u Fabrici, tamo gde sam nekad mogao da izvedem svoje predstave "Ubiti Zorana Đinđića", "Ibzenov Neprijatelj naroda kao Brehtov poučni komad", "Filosofija palanke - Božićni oratorijum Radomiru Konstantinoviću", "Don Kihot ili šta su danas vetrenjače i odakle vetar duva". Zvanično, organizator Festivala UKUSA - kafe, čokolade i knjige, organizacija je Edukom. Nezvanično, prema svedočenju časnih ljudi i pouzdanih svedoka, organizator je najpoznatija privatna fondacija u ovoj zemlji ukusa, kafe, čokolade i knjige.

Zlatko Paković, kolumna za dnevni list Danas

Podržite održavanje stranice Kolumne klikom na reklame ispod, unapred smo zahvalni

Podržite održavanje stranice Kolumne klikom na reklamu ispod, unapred smo zahvalni: