Miroslavljevo i Anino jevanđelje

Piše: Teofil Pančić, kolumna za nedeljnik Vreme

Veliki istorijski događaji reflektuju se na naše male živote na mnogo načina, posredno i neposredno, i toga smo i sami svesni; zato valjda svi pamtimo šta smo radili i gde smo se zatekli u tim prelomnim trenucima – na primer, kad je umro drug Tito, kad je avion udario u Kule bliznakinje etc. Tako je kanda i sa Inauguracijom našeg pantokratora: kako da ne znate gde ste bili dok su se u zgradi SIV-a družili i znojili svi oni mili Zamenici Pomoćnika i Pomoćnici Asistenta, plus Kolinda s čokoladicama, Orban bez gulaša, veseli Gjorgje ot Makedonija, pa ona Tri Bosanca a o Dodiku da se i ne govori, i još neki takvi, ili slični? Koji su se sličnom, tj. Vučiću, umereno iskreno radovali. Ja sam, da prostite, dobar deo tog dana nekim poslom proveo u slobodnome gradu Šapcu, a onda sam se zaputio u centar Beograda preko Banata, hvala Đilasu i Kinezima na mostu Zemun-Borča i đe čuli i đe ne čuli, tako da sam SIV i čitav Novi Beograd srećno zaobišao u širokom luku. Govorim, dakako, o ovoj drugoj inauguraciji; gde sam bio tijekom prve, toga se evo već ne sećam, mada nema ni mesec dana od tada. E sad, ko zna jesam li ja to postao dementan ili se naprosto radi o minornom (ne)događaju.

Ali, nešto mi je drugo danas na pameti. Mi koji smo imali zadovoljstvo da ne budemo na licu mesta i da ne pratimo televizijski prenos krunidbe, gledali smo posle – hteli, ne hteli – po novinama i internetima fotografije sa veleceremonije, pa su nam utisci nekako po njima i formirani. Mene se najviše dojmila ona na kojoj zajedno poziraju Ana Brnabić i Miroslav Gavrilović; na "integralnoj" verziji fotografije vidi se da se zapravo radi o triju, Gavrilović je u sredini, a levo je tzv. prestolonaslednik, građanin Karađorđević Aleksandar, državno izdržavano lice nejasnog zanimanja. Ispada da su mnogi mediji "skratili" fotku za njega, skoncentrisavši se na preostalo dvoje.

Moguće je da se čudite: zašto bi bila toliko važna fotografija na kojoj poziraju Ana B, za koju koliko do juče nismo ni čuli, i taj Gavrilović, za kojeg ni juče nismo čuli, a bogme ni danas? Megjutoa, ako vam kažem da je narečeni Gavrilović zaposlen kao patrijarh Srpske pravoslavne crkve (nezaboravni Miša Stanisavljević je tu bremenitu funkciju zvao "glavni pop", što pokazuje autentičan pesnički dar svođenja jezika na suštinu) i da javno nastupa pod imenom Irinej, biće vam jasnije da taj susret, ma koliko protokolaran, nije mogao da ne izazove u najmanju ruku veliku radoznalost. Jer je, naime – da parafraziram Stanisavljevića – Glavna Crkva tobože imala nešto protiv Vučićeve namere da baš Brnabićevu hirotoniše za premijersku osobu koja će voditi Vladu u prividnom Vučićevom odsustvu. A znamo i zašto: ni Glavna ni pomoćne crkve ne vole kad žene vole žene ili muškarci muškarce (osim ako se to dešava unutar manastirskih zidina).

Ne sugeriše li ova slika suprotno? Nije li, uostalom, vrh SPC još pre nekog vremena demantovao da se bilo kako uplitao u izbor prvog čoveka izvršne vlasti? Zašto im je onda malo ko verovao?

U meni se tim povodom, moram priznati, bore anđelak i đavolak, koji imaju sasvim različite interpretacije viđenog prizora. Anđelak drži da je, kako god okreneš, ipak dobro da je LGBT osoba mogla, pa makar i na ovako besmislen način i iz motiva (Vučićevih) koji su sve samo ne načelni i nesebični, postati predsednicom vlade ove zemlje, a da je ništa manje dobro da je sam prvi čovek crkve koja je mnogo puta pokazala svoju nekompatibilnost s vekom i milenijumom u kojem bar fizički obitava, ipak bez bilo kakve javne parade i sasvim mirno i civilizovano prihvatio nešto što mnogi "civilni" politikanti i tobožnji Srpski Domaćini ne mogu da svare, pa još i ovim "slikavanjem" – a sigurno je da je mogao da ga izbegne da je hteo – ipak poslao zrelu i konstruktivnu društvenu poruku. Proći će, uostalom, iverje i trunje dnevnopolitičkih nadgornjavanja, sve će, pa i sam "Vučićev režim" (znam, nezamislivo je, ali ipak!) jednom prekriti snjegovi, ruzmarin i šaš, a ostaće jedan civilizacijski proboj, možda mali za čovečanstvo, ali veliki za Srbiju i za Balkan. Koga će tada biti briga zašto je Vučić napravio šaradu s Brnabićevom, zašto je ova na nju pristala, zašto su čak i Glavni Popovi, svom notornom ultrakonzervativizmu uprkos, na to reagovali odmereno i uopšte mikofo?

Tako, velim, rezonuje anđelak. Đavolak, međutim, drži da je sva ova šarada samo apoteoza klijentelističkog licemerja, u kojem složno učestvuju akteri sa raznih, danas samo kobajagi suprotstavljenih strana. Pa još dodaje da je jedan od glavnih Vučićevih kunstova baš u tome da je potpuno obesmislio bilo kakve ideologije, uverenja, svetonazore, bilo kakve načelne razlike koje prirodno i normalno supostoje – i međusobno se na razne načine "takmiče" – u pluralističkom društvu, jer je beslovesni eklekticizam sopstvene pozicije zapravo ekspandirao na celo društvo. A to konkretno znači: ako si deo "ekipe", onda sve može i onda ništa drugo nije važno, a uvažene zvanice na Inauguraciji svakako jesu Ekipa, i to se naposletku jedino računa, ostalo je samo folklor, na koji se još primaju samo naivci i budale svih fela. Zašto bi u toj konstelaciji i crkva bila blesava da grize ruku koja je hrani? Zašto čitav establišment ne bi zajedno glockao mesište sa trupine ovog društva, pa ima tu dovoljno za sve njih?

Tako, dakle, rezonuju ova dvojica u meni. A ja, šta ja kažem? Obojica su u pravu, naravno. Ali, jedan je u pravu malo više. Znam i koji je, ali neću da kažem, pustiću vas da se sami uverite.

Podržite održavanje stranice Kolumne klikom na reklame ispod, unapred smo zahvalni

Podržite održavanje stranice Kolumne klikom na reklamu ispod, unapred smo zahvalni: