Nastavak bombardovanja

Piše: Svetislav Basara, kolumna za dnevni list Danas

Juče pomenuh zapanjujuću brzinu sa kojom su se bardovi serbski iz moda biblijske očemerenosti prebacivali u mod narodnog veselja i lakoću sa kojom su se sa nebeskih visina "duhovne vertikale" sunovraćali u zadimljenu horizontalu Kluba književnika.

Nisam to pomenuo bezrazložno jer je srpska očemerenost velika tajna "bremenita" - kako bi to bardovi rekli - paradoksima i apsurdima. Ako stvar posmatramo sa "zvanične" strane, vaistinu nema stradalnijeg, očemerenijeg i žalosnijeg naroda od Srba, ali ako stvar osmotrimo u svetlu empirijskog iskustva, ustanovićemo da je na ovom svetu malo naroda sklonijih neobuzdanom veselju, krkanluku, terevenčenju, đipanju, arlaukanju i svemu ostalom što vole mladi.

Upalo mi je to u oči još davnih dana, pa sam, poučen gorkim iskustvom da u trenucima depresije, tuge i očemerenosti uprkos najboljoj volji ne uspevam da istovremeno budem veseo i razdragan, počeo podozrevati da stvar slično mora stajati i sa kolektivnim razdraganostima i očemerenostima.

Nešto mi tu nije štimalo, nešto mi se tu učinilo lažnim, pa mi je u jednom trenutku na pamet pala jeretička ideja da su Srbi očemereni iz čistog koristoljublja - i to uglavnom o godišnjicama, parastosima i kad se naredi "odozgo" - a da (kao i ostali narodi čak i bolje od ostalih naroda) preostalo vreme troše na iznalaženje načina kako da vreme što veselije i prijatnije provedu, a da pri tom što manje (ili nimalo) rade.

Nisam ja jedini koji je to primetio. Pre mene su to još u XIX veku primetili drevni "očevi nacije", pa su - takođe iz koristoljublja (a bogme i srebroljublja) smislili i u delo sproveli doktrinu opštenarodnog samosažaljenja i večne očemerenosti zbog raznih poraza i bombardovanja, doktrinu koja im se debelo isplatila - a isplaćuje se i njihovim političkim potomcima - ako ni zbog čega drugog, a ono zato što ič nisu morali da rade na izbegavanju i sprečavanju poraza i bombardovanja, nego su vreme mogli da koriste za lopovluk i ostale stvari koje vole mladi.

Ne samo da naši državnici (svih boja) nikada ništa (ozbiljno) nisu radili - niti to danas rade - na izbegavanju i sprečavanju poraza, nego su poraze maltene prizivali, s potajnim ciljem da Srbiju konzerviraju u stanju fingirane očemerenosti. Evo primera. Nekoliko dana uoči bombardovanja Beograda 1941, vojni ataše Kraljevine Jugoslavije, pukovnik Vauhnik, misterioznim kanalima doznao je da će Luftvafe bombardovati Beograd dana šestog aprila i to je saznanje depešom promptno prosledio u Beograd. A šta je Beograd uradio? Da li je, recimo, izmestio knjige iz Narodne biblioteke, da li je naredio evakuaciju građanstva ili ih bar obavestio šta se sprema. Ma jok! Ništa od toga! Đeneral Simović je, štaviše, za taj dan zakazao svadbu svoje ćerke, pa je zato umesto kumove kese izgorela Narodna biblioteka. No, prekardaših. Nastavak bombardovanja sutra u isto vreme i na istom mestu.

Podržite održavanje stranice Kolumne klikom na reklame ispod, unapred smo zahvalni

Podržite održavanje stranice Kolumne klikom na reklame ispod, unapred smo zahvalni: