Počeci čemerizacije

Piše: Svetislav Basara, kolumna za dnevni list Danas

Pre nego što se upustim u najgrandioznije džaba krečenje u mojoj prebogatoj karijeri - dakle u raznorazna smatranja na temu moguće dečemerizacije Srbije - najpre ću vas (sve moleći Boga da po završetku radova nešto i ne doplatim) podsetiti kako je čemerizacija započela.

Sve tamo do pred kraj osamdesetih godina prošlog veka, Srbija ni iz daleka nije bila ovoliko čemerna zemlja. Nije ona ni u to doba bila Arkadija, daleko od toga, ali je u previranjima osamdesetih pred sobom imala otvoreno široko polje mogućnosti i slobode, što je tada (a bogme i sada) vladajuće nacionalne mufljuze bacilo u stanje stravičnog amoka. Jer pazite, da je Srbija krenula u pravcu razdvajanja nacije od države, države od partije i postavljanja stvari na njihova prava mesta, da se, počem, okrenula budućnosti i stvaralaštvu - za šta je imala sve preduslove - brzo bi prestala da bude čemerna i u takvom, obezčemerenom ambijentu još bi se brže videlo da su naši carevi goli i da naši nacionalni kulturni i politički mufljuzi nisu nikakvi "državnici", "branitelji srpstva" i "očevi nacije", nego, bedni aparatčici, guslari, prdonje, prodavci političke i kulturne vašarske magle ili rečnikom "Rečnika tehnologije" (o kome će u ovom mini serijalu još bit reči) - hijerarhijski majmuni.

Da bi Srbiju zadržali u stanju očemerenosti, a sebe na pozicijama gospodara čemera, gorepomenuti višećelijski mikroorganizmi su po raznoraznim mutlacima i musafirhanama sklopili dogovor da se sva vrata otškrinuta ka prosperitetu i slobodi pozatvaraju, a dogovor su - radi pravosnažnosti i tradicije - potpisali krvlju desetina hiljada muškaraca, žena i dece koji će malo kasnije pogubiti glave u sumanutom ratu protiv realnosti, koja nam beše nepozvana zakucala na vrata.

Sad dobro slušajte. Ratni cilj onovremenih nacionalnih mufljuza - utuvite jednom ovo - nije bio Velika (nisu oni bili toliki mufljuzi da ne znaju da je to bla nemoguća misija) nego Čemerna Srbija, upravo onakva kakva je bila devedesetih, pa je dvehiljadite nakratko prestala da bude, da bi je - nakon ritualnog ubistva Zorana Đinđića - Koštunica i Tadić, svaki na svoj način, simbolično zacementirali u stanju očemerenosti i da bi se na kraju - nakon što je prvopomenuti spao ispod cenzusa, a drugi se strmopizdio sa visina Andrićevog venca - i jedan i drugi zdravo uzibretili nad činjenicom da se vlasti dokopao Vučić. Koji je - na svu sreću - prekonoć okrenuo ćurak polunaopako i bar uvažio činjenicu da se Srbija nalazi u Evropi i da na tom kontinentu za sva vremena mora ostati. Kažem - na svu sreću- jer ne vidim ko bi ga i šta bi ga sprečilo - drugosbijanski lelemudi i opozicija sigurno ne bi - da nastavi s politikom koju je vodio devedesetih. No, prekardaših. Nastavak u sutrašnjem broju.

Podržite održavanje stranice Kolumne klikom na reklame ispod, unapred smo zahvalni

Podržite održavanje stranice Kolumne klikom na reklame ispod, unapred smo zahvalni: