Miodrag Zec - Tranzicija na srpski način

Piše: Miodrag Zec, kolumna za nedeljnik NIN

Veliki društveni prevrati najčešće su praćeni izrazito oprečnim ocenama kako sa stanovišta vrednosti koje se prevratom inaugurišu tako i prema procedurama koje se primenjuju. Uspostavljanje socijalizma je najčešće revolucionarni čin uz upotrebu vojne sile. Svojinski temelji uspostavljaju se sveobuhvatnom nacionalizacijom ili konfiskacijom privatne imovine, čime se ruši građansko društvo. Krah socijalizma uslovio je reverzibilan proces - povratak u građansko društvo.

Komunistički prevrat bio je jednokratan čin, tranzicija je proces sa brojnim zaokretima u izboru institucionalnih procedura. Algoritam tranzicije koji je nudila Svetska banka je često radikalno menjan i prilagođavan konkretnim socioekonomskim i političkim prilikama. Slučaj bivših Ju-republika je dodatno specifičan zbog naše egzotične društvene svojine. Ona je formalno i suštinski različita od državne svojine. Kontekst „mekog“ socijalizma stvorio je osećaj da je društvena praktično grupna svojina zaposlenih u konkretnom preduzeću. Time je samoupravna praksa bitno uticala na koncipiranje i sprovođenje privatizacionih procedura. U ostavinskoj raspravi o nasleđu socijalizma brojna ključna pitanja su zanemarivana ili potpuno različito rešavana zavisno od izabranog tranzicionog algoritma.

U Srbiji su na početku tranzicije potpuno zanemarena pitanja: čiji su dugovi, ko pokriva sistemski deficit i ko rešava troškove denacionalizacije. Preovladalo je stanovište da, ako ima društvenog kapitala on pripada zaposlenim i penzionerima konkretnog preduzeća; ključni poverioci - banke i fondovi - oterani su u stečaj i likvidaciju; denacionalizacija je ostavljena za kraj da se rešava selektivno i na teret budućih generacija.

Hodogram Svetske banke da se u prvoj fazi monetarne stabilizacije moraju identifikovati svi deficiti (države, preduzeća, fondova) i napustiti princip „mekih budžeta“ tek poslednjih godina stiže na dnevni red, kada je pretežni deo društvenog kapitala privatizovan. Faza liberalizacije (cena, kursa, kamata, spoljne trgovine) izvršena je delimično, nekonzistentno i prebrzo tako da tek sledi veliki troškovni udar liberalizacije ključnih cena (struja, rente..,) što traži MMF. Restrukturiranje velikih sistema se odlaže četvrt veka i ogromni troškovi će se tek pokazati. Javni fondovi za socijalno restrukturiranje nisu formirani iz privatizacionih prihoda tako da na državu padaju socijalni troškovi razvalina socijalizma. 

„Tunelovanje“ privatizovanih preduzeća, raskidi privatizacionih ugovora, fingirani stečajevi značajno terete i onako siromašan budžet. Privatizacija u Srbiji traje već preko četvrt veka. Iz brojnih varijacija zakona možemo izdvojiti dva osnovna pristupa: prvi, distributivni od 1990. do 2001, u kome su glavni akteri zaposleni u preduzećima, a od 1997. i zaposleni u javnom sektoru. Po tom modelu (podela i prodaja sa popustom) privatizovana su najbolja preduzeća. Ubrzo su radnici, pritisnuti oskudicom voljno ili prinudno prodali akcije sopstvenom menadžmentu ili nadolazećim tajkunima. Loša regulativa finansijskih tržišta i brojne manipulacije isključili su zaposlene i stvorena je nova klasa. Sistemi besplatne podele pravdani su pravednošću, ali su u Srbiji stvorili oligarhijsku strukturu privrede i društva, masivnu preraspodelu bogatstva i nejednakost veću nego u klasičnim kapitalističkim državama. 

Drugi, investicioni od 2001. do 2017. značajno redukuje besplatnu podelu, sa idejom da se prodajom nađu programski i finansijski kompetentni investitori koji će podići efikasnost. Unose se brojna uslovljavanja (očuvanje zaposlenosti na određeni period, dokapitalizacija, restrikcije u raspolaganju imovinom), što obara cenu. Komplikovan, konfuzan i skup monitoring nije izdržao pred „kreativnim“ idejama tranzicionih bogataša. Negativna percepcija, sudski procesi i kolaps brojnih preduzeća kupljenih zbog imovine i dalje preprodaje govore da proklamovani ciljevi nisu ostvareni. Tranzicija je pokazala svu maštovitost redistributivnog potencijala nove klase, ali i invalidnost u kreaciji nove vrednosti, tehničkog progresa, efikasnosti... i mnoga tranziciona carstva se urušavaju. Brzina sticanja nije praćena stabilnošću, na sceni je umesto pravne - revolucionarna država. Preduzeća se ne kotiraju na berzi, a njihovi vlasnici strahuju od političke berze. Lista bogataša se menja, rast je usporen, nezaposlenost visoka, plate „bolno i nepristojno“ niske... Srbija je nešto između, na putu... 

Podržite održavanje stranice Kolumne klikom na reklame ispod, unapred smo zahvalni

Podržite održavanje stranice Kolumne klikom na reklamu ispod, unapred smo zahvalni: