Otvoreno pismo obolele 16-godišnje devojčice Vučiću, Brnabićki, ministrima i doktorima

Šesnaestogodišnja devojčica Darija Petrović, posle više od 50 neuspešnih dijagnoza bolesti, otvorenim pismom ukazala je državnim institucijama na probleme u lečenju.

OTVORENO PISMO

Pocecu sa obicnom pocetnom frazom, sa “postovani”, mada mnogi ne shvataju sta ta rec uopste znaci.

Postovani, 

Predsednice, Premijerko, Ministri, poslanici i svi zaposleni u Ministarstvima, doktori, koji ne dajete sansu za moje izlecenje, zelim da vam se javno obratim.

Pitate se, zasto javno?

Zato sto je milion puta zakucano na sva Vasa vrata, koja su bila zatvorena, za sve molbe i ocajne krike moje majke, koja je trazila samo jedno, da spase zivot svome detetu. Zabarikirana vrat sistemom, obilnom administracijom, pravilima, propisima… koje ne vaze za sve i jos svasta nesto, sto je vrednije od mog zivota. Zivota deteta. Zivota dece. 

Obracam Vam se sa licno, JA Darija Petrovic

I pitam Vas, svesna da necu dobiti odgovore na moja pitanja. 

Zasto mi ne pruzate sansu da zivim, da budem koristan i ravnopravan clan ovoga drustva? Sa cime sam zasluzila sa svojih 16 godina da budem sistemski odbacena iz ovog drustva? I to samo sto sam obolela od neke bolesti. Bolesti koju mi VI ne dozvoljavate da se pronadje i mozda izleci. Vasim pravilima, propisima, administracijom... I opet se ponavljam, koja vazi samo za nas male neprimetne clanove ove sistemske zajednice. 

Zasto me otpisujetem pre nego I sto ste me upoznali i uverili se da i ja mogu da budem korisni clan zajednice? Zasto mi ne pruzate sansu? 

Ako vec necete da ni ispunite zelju, da zivim, bar mi dajte sansu, da se lecim, da pokusam, da se borim….Pokazite mi da je moj zivot vredniji, od bilo koje administracije, propisa, sistema… dajte mi sansu. 

Znam da znate, jer vi sve znate, da 20. Avgusta, treba da idem na kliniku u inostranstvo, da idem da potrazim moju izgubljenu sansu, za izlecenjem, koju mi VI niste pruzili. Isto tako, znate da idem kao ocajni prosjak, za kojeg su roditelji posledjnim vapajem “prosili”, iznoseci sve moje dijagnoze i sve u vezi mene u javnost, samo da bi spasli moj zivot. Da, prosili I prose, za moj zivot, ali su prvo kucali na sva Vasa vrata, koja ste Vi sistenatski zatvorili ne razmisljajuci i ne prepoznajuci ocaj roditelja koji moli da se spase zivot njihovog deteta. 

Znam da znate, ali ne znate, a i ne interesuje vas, 20. avgusta NECU MOCI OTICI NA KLINIKU, jer nismo uspeli. Uz svu podrsku naroda koji se trudio, mi nismo uspeli. NISMO USPELI DA “ISPROSIMO” cenu moga zivota. Da nismo uspeli. 

Zato zelim, licno da Vas obavestimm, a znam i da vas ne interesuje NISMO USPELI. 

Zelim i da vam se zahvalim, sto ste moje roditelje pretvorili u ocajne “prosjake”, koji jos ocajnije pustaju krike vapaja, da spasu jedinu i najvecu imovinu koja im je ostala. MOJ ZIVOT.

Sto ste nam svima, pa i meni, sistemski zatvorili sva vrata. 

Da Vam se zahvalim, sto ste moj zivot odbacili kao pocepanu krpu. 

Sto ste mi dodelili vreme cekanja, a koji nije moj saveznik, kao i vi.

Posebno da Vam se zahvalim, sto mi niste pruzili sansu i sto ste pokazali koliko vredi za Vas moj zivot. Zivot jednog sesnaestogodisnjeg deteta.

Zahvaljujem se i na Vasem neprepoznavanju prioriteta, jer za mene je svaki zivot PRIORITET. Svako zdravo I skolovano drusrvo PRIORITET, svaki gest humanosti i dobrote PRIORITET svaka dobra ljudska osobina PRIORITET, koju ste Vi ocigledno izgubili na vasem putu laznog uspeha. 

Opet se ponavljam, javno Vam se obracam jer ste sistenski zatvorili sva vrata za nas obicne smrtnike koji nemaju mame, tate, ujne, kume…u vasem svetu laznog uspeha I nedodirljivosti. U svetu gde je najmanje vredan ljudski zivot. 

S postovanjem, 

Sesnaestogodisnja devojcica, obolela od neprepoznatljive bolesti, sa previse dijagnoza, intelektualno sposobna, koja mozda sutra nece biti sa vama, a kojoj niste dali sansu za zivot

Podržite održavanje stranice Kolumne klikom na reklame ispod, unapred smo zahvalni

Podržite održavanje stranice Kolumne klikom na reklamu ispod, unapred smo zahvalni: