Skuvali ste ribe

Tokom jedne nedelje dva muškarca su ispred prostorija centara za socijalni rad u Beogradu ubili svoje bivše partnerke. Jedan od njih je usmrtio i svoje dete. Pored toga što su izvršili gotovo identične zločine, dvojici muškaraca je zajedničko i to da su već bili osuđivani. To smo saznali iz medija: prvi muškarac je višestruko osuđivan za nasilje u porodici; da je drugi osuđivan potvrdio je ministar unutrašnjih poslova, a ministarka pravde je dodala da je razlog osude bilo nedozvoljeno držanje oružja.

Tri resorna ministra – za unutrašnje poslove, za pravdu te za socijalna pitanja – za kratko vreme dva puta se zgražavaju nad onim što ih je snašlo. Povrh toga, sebe delimično oslobađaju od odgovornosti najavljujući da će biti izvršene dodatne kontrole i da će zakoni opet biti promenjeni, a da važeći u ovim slučajevima nisu mogli biti primenjeni. Pravdaju se i tako što ponavljaju da su ubice već bile osuđivane, te da zločin stoga verovatno nije mogao da se spreči.

Setimo se sad davne 2012. Tada je na predlog Vlade, odnosno ministarstva pravde sa Nikolom Selakovićem na čelu, Skupština usvojila Zakon o amnestiji. Na osnovu ovog zakona, na slobodu je pušteno oko 3.600 zatvorenika od njih 8.000, koliko ih je tada boravilo u zatvorima. Dakle, oslobođena je gotovo polovina zatvorenika. Taj akt milosti za učinioce različitih krivičnih dela najavljen je u vidu predizbornog obećanja ondašnjeg kandidata za predsednika Tomislava Nikolića. Nikolić je izabran za predsednika, pri čemu je njegov izbor u srpskim zatvorima obavljen aklamacijom. Helsinški odbor za ljudska prava, koji prati rad u zatvorima od 2000, nekoliko meseci posle izbora upozorio je na veliko nezadovoljstvo zatvorenika: oni su čekali da novi predsednik ispuni svoje predizborno obećanje. Širile su se i glasine o tome da se sprema pobuna u KPZ Požarevac. Zapaljiva situacija ipak nije eskalirala, jer je ubrzo usvojen Zakon o amnestiji.

Taj zakon je omogućio skraćenje kazne zatvora za četvrtinu, polovinu ili u celosti, u zavisnosti od učinjenog krivičnog dela i izrečene kazne zatvora. Amnestija je bila povoljna čak i za učinioce teških krivičnih dela, kao što su ubistvo, teško ubistvo i razbojnička krađa, kojima je oprošteno deset posto zatvorske kazne. Zakon je usvojen iz krajnje neobičnih razloga, o čemu je ovde još 2012. pisala Vesna Rakić Vodinelić. U obrazloženju je stajalo da su se „izmenile društvene, ekonomske i političke prilike“, a pored toga i da su „u poslednje vreme usvojena nova zakonska rešenja kojima su prihvaćeni međunarodni standardi u oblasti izvršenja krivičnih sankcija“. Zbog toga se „predlaže donošenje Zakona o amnestiji kojim će određena grupa osuđenih lica biti delimično ili potpuno oslobođena od izvršenja pravnosnažno izrečene kazne zatvora“. Skupština je usvojila Zakon bez javne rasprave i po hitnoj proceduri. Nikada nismo čuli koje su to nove okolnosti i međunarodni standardi uticali da se Zakon donese. Sva je prilika da su te promenjene društvene, ekonomske i političke prilike zapravo predstavljale promenu domaćih izvršnih vlasti. Pored toga, kao ključni razlog za amnestiju osuđenika navodi se i prenatrpanost srpskih zatvora, te potencijalne budžetske uštede od oko 127 miliona dinara. Vesna Rakić Vodinelić se tada pitala da li na svetu postoji ijedna država koja je amnestiju pravdala budžetskim uštedama, prenatrpanošću zatvora ili sopstvenom prezaduženošću? Tražila je i da oni koji znaju za takve slučajeve bez odlaganja o njima informišu javnost. Zahtevala je i da se javno iznesu moguće posledice amnestije proistekle iz ekonomske nužde i preopterećenosti kapaciteta.

Danas gledamo posledice. Za primere drugih zemalja još nismo čuli, ali zato Srbija postaje primer za posledice masovne političke amnestije. Još ne znamo da li su dvojica muškaraca koji su ubili svoje nekadašnje partnerke, a jedan od njih i dete, bili obuhvaćeni amnestijom. Međutim, sasvim je dovoljno da za ovo postoji realna mogućnost. Poruka amnestije je svakako stigla i do dvojice muškaraca o kojima ovde govorimo – nasilje i kriminal su dozvoljeni, oprostivi i mogu se instrumentalizovati u političke svrhe. Istu ovu poruku čulo je još najmanje 3.600 nekadašnjih zatvorenika.

Pored ostalog, zato danas institucije nemaju dovoljno dobar odgovor na nasilje. Kada je nasilje jednom ustoličeno kao najvažniji način komunikacije i rešavanja problema u društvu i kada je proglašeno prihvatljivim, vlasti ga ne mogu tako lako proglasiti svojim neprijateljem onda kada se izmakne kontroli, što ministri ovih dana pokušavaju da učine. Slab je izgovor to što je neko već bio osuđen: navodno su institucije dovoljno učinile time što su prekršioca (najmanje jednom) krivično osudile. Međutim, te iste vlasti su, kako vidimo, aktivno radile i na oslobađanju osuđenih lica u našoj zemlji. Da li su takve vlasti sposobne da osujete nasilje kada ono počne da im se vraća kao bumerang? Očito je da nisu i da i ovde važi ona – skuvali ste ribe, gotovo je. Kako ćemo se mi građani nositi sa ovim saznanjem, ostaje da vidimo.

Sofija Mandić, Peščanik.net, 13.07.2017.

Podržite održavanje stranice Kolumne klikom na reklame ispod, unapred smo zahvalni

Podržite održavanje stranice Kolumne klikom na reklamu ispod, unapred smo zahvalni: