Svetislav Basara - Dobrovoljni prinudni rad

Piše: Svetislav Basara, kolumna za dnevni list Danas

Šta kaže Wikipedija - to vrelo belosvetske mudrosti - šta su to prinudne radnje? Evo šta: “Opsesivno-kompuzivne poremećaj (OKP) je vrsta neuroze koju karakterišu opsesivne misli i prinudne radnje u pokušaju da se redukuje ili neutrališe nerealan strah, strepnja ili anksioznost. Osoba obavlja radnje koje oseća kao tuđe, nametnute i neprijatne, a ako se usprotivi tom porivu strah, osećanje krivice i strepnja se intenziviraju”.

Kao vekovni pušač, znam to iz ličnog iskustva jer je pušenje prinudna radnja par ekselans. Manite vi priče o stravičnoj zavisnosti od nikotina i drugih otrovnih supstanaci koje međunarodni kapitalisti poturaju u duvan da bi trovale srpski narod - moć pušnja počiva isključivo na strahu od nepušenja, na strepnji od mogućnosti da udišeš čist vazduh, u krajnjoj liniji na nespremnosti da se izboriš sa anskioznošću zbog koje si i propušio.

Postoje, međutim (bar u Srbiji) i kolektivne prisilne misli i saborne prinudne radnje, Kosovo recimo - kao mitski pojam, ne kao realno mesto - jedna je od opsesivnih srpskih misli koja je u psihologiju Srba još birvaktile upumpana imbecilnom politizacijom genijalnih narodnih pesama i još imbecilnijom (i opasnijom) sakralizacijom profanog, što je u počecima dalvalo ogroman mobilizacijski potencijal i polet, da bi danas, pred kraj i totalni sunovrat, završilo u (po svemu sudeći) nezaustavljivoj dezintegraciji društva, njegovo svođenju na aritmetički skup Kosovom očemerenih i zbog Kosova stradalnih Srba, kao i paralizi svih racionalnih i emancipatorskih inicijativa.

Ali mi ne bi bili mi - jebo ti nas - kada i prisilne misli i radnje ne bi prilagodili našim “posebnostima”, sledstveno čemu većina Srba prinudno misli i radi sasvim dobrovoljno, orno, pa čak i udarnički, a ako se nađe neki svat - ne mora nužno biti psihijatar - da većinskim Srbima skrene pažnji da kosovski OKP može prerasti i u neku još gadniju boljku, tu je državna starleta - pardon sekretarica - ministarstva policajne sile da ga - za sada, doduše, samo verbalnom - silom prisili da prinudno misli i radi onako kako je propisano “tamo gde treba”.

Jego Sijatelno Predsedatelstvo, Vučić, bar koliko znam, nije pušač, kao što - viđi vraga - ni njegovi opozicioni konkurenti (bar one koji poznajem) nisu pušači, a držim da bi - i za njih i za sve nas - bilo bolje da jesu jer bi tako bar deo prisilnih misli i postupaka - nemojte imati ilzija i Vučić i opozicija se ponašaju ovako kako se ponaša zato što tako MORAJU - izduvali u spoljašnji prostor kroz duvanski dim, a poniženje duvandžijske zavisnosti (koju svaki pušač neminovno oseća) svakako bi bio dušekorisni korektiv za deluzije državnićke važnosti i veličine.

Podržite održavanje stranice Kolumne klikom na reklame ispod, unapred smo zahvalni

Podržite održavanje stranice Kolumne klikom na reklamu ispod, unapred smo zahvalni: