Svetislav Basara - Sto godina sramote

Piše: Svetislav Basara, kolumna za dnevni list Danas

Eh, šta ti je komunistički bekgraund! Samo što je smestio sredstvo za rad - to jest dupe - u popečiteljstvenu fotelju, Vulin Aleksandar se vratio korenima i najavio ponovno uvođenje doktrine opštenarodne odbrane i društvene samozaštite, koja se - bar u njenom drugom delu - i nije nešto naročito pokazala u praksi, jer da je ovde društvena samozaštita ikada funkcionisala, Vulin bi danas čamio u dubinama anonimnosti i beznačajnosti, a Srbija ne bi baš bila kao Švedska i Švajcarska, ali bi bila, da kažemo, kao Slovačka. Štono kažu - puna kapa.

U Srbiji se, međutim, devedesetih dogodila Francuska revolucija ološa - i još uvek se događa - pa je Vulin naglo uspeo u životu, doduše po cenu desetina hiljada izgubljenih i upropašćenih tuđih života - i evo ga danas, na vrhuncu karijere, kako sa vojnog amvona grmi da je profesionalna vojska Srbije isuviše mala da bi triput ratovala i da je kucnuo čas da svi punoletni građani - osim, naravno, onih sličnih (i bliskih) njemu koji će to eskivirati - prođu obaveznu vojnu obuku.

Militarni pak mislilac, Politikin Fon Klauzevic, Lazanski Miroslav - koji je Vulina ustopice pratio na igmanskom maršu po vrletima Visokog Dupeta - smatra da to nije dovoljno, da se vojna veština ne može savladati na dvonedeljnom ili jednomesečnom kursu i da bi pravo rešenje bilo ponovno uvođenje vojne obaveze u trajanju od "najmanje šest meseci" jer da "naš narod to hoće". Dok se Vulin ne opseti da oživi još jednu tekovinu socijalizma sa ljudskim likom - radne akcije pod donekle izmenjenim sloganom "Vučić/ partija/omladina/nacija" - otkriću vam jednu gnoseološku muku iz moje spisateljske radionice.

Tu, relativno doskora, politička fauna Srbije bila mi je koliko-toliko shvatljiva, važila su tu neka zakonopravila, pa sam, recimo, mogao biti stoprocentno siguran da je dilber protiv koga se uortače i zajednički rovare Vesna Pešić, Đorđe Vukadinović, Boško Obradović, riba zvana Sanda RI, Peščanik i NSPM zasigurno odličan čovek i političar jer su - sa izuzetkom Vesne Pešić - sva ta divna stvorenja vaktile saborno arlaukala protiv Zorana Đinđića, koji bi - da je, bogdo, ostao u Nemačkoj - ovih dana napunio šezdeset i pet godina. Kako je moguće - zapitao sam se - da se danas kritikama rečenih dama i gospode upućenim na adresu Aleksandra Vučića ništa ne može prebaciti, da bih u trenutku prosvetljenja dokonao da je to situacija pokvarenog sata koji jednom u toku dana pokazuje apsolutno tačno vreme, a onda sam - pod utiskom ponovnog čitanja "Sto godina samoće" - shvatio da je sat u kome su pomenute personae dramatis saborno u pravi zacelo poslednji i da je Aleksandar Vučić zapravo srpski Aurelijano Babilonio koji dešifruje poslednje stranice pergamenta o nestanku sa lica sveta ukletog plemena osuđenog na sto godina sramote.

Podržite održavanje stranice Kolumne klikom na reklame ispod, unapred smo zahvalni

Podržite održavanje stranice Kolumne klikom na reklamu ispod, unapred smo zahvalni: