Teofil Pančić - Političkoj kasti luksuz, sirotinji - patriotizam

Piše: Teofil Pančić, kolumna za portal Radija Slobodna Evropa

Pre skoro pune tri decenije, hiljade nezadovoljnih radnika iz tada još moćnog industrijskog kompleksa beogradske Rakovice došle su pod prozore novoustoličenom srpskom lideru Slobodanu Miloševiću, žaleći mu se na svoj položaj.

Milošević im je održao vatreni patriotski govor, a kako je to bilo vreme buđenja nacionalizma, njegova je retorika na licu mesta stvorila vatrene pristalice, to jest, kako će kasnije mnogi reći, „pred Skupštinu su došli kao radnici, a otišli odande kao Srbi“. Pa zadovoljnom Miloševiću nije preostalo drugo nego da im odsečno zapovedi „a sada, svako na svoj radni zadatak“.

Trideset godina kasnije, mnogi odavno nemaju „radne zadatke“, a ako ih imaju, drže se za njih grčevito, po sistemu „daj šta daš“. Alhemija pretvaranja radnika u Srbe odavno slabo deluje, ali je nevolja u tome što ne radi ni u obrnutom pravcu: kad su Srbi poželeli da se vrate među radnike, ispostavilo se da uglavnom nemaju gde da se vrate.

Srbija je deindustrijalizovana i tehnološki zaostala za okruženjem i svetom. I ne, nije se to desilo dvehiljaditih, tokom „vladavine korumpiranih 'žutih' i ostalih 'dosmanlija'“, nego u prethodnoj dekadi, devedesetih, dok je Srbija nastojala, svetu i vremenu uprkos, da ispuni „radne zadatke“ kakve su joj postavljali Milošević i Šešelj, čiji prvi saradnici i danas vode Srbiju u svetlu budućnost.

Toj i takvoj Srbiji, tim i takvim ostacima njene radničke klase, koja nema posla, a kamoli para, ovih se dana iznova popuje o patriotizmu, koji se čak direktno povezuje s njihovim ponašanjem na poslu i oko posla: nemojte da se bunite, da štrajkujete, da zahtevate bolje plate i uslove rada jer to „nije patriotski“.

Ne činite to „ako volite Srbiju“, jer ćete tako oterati strane investitore, i to one iste kojima Srbija omogućava vrlo privilegovane i netržišne uslove rada da bi uopšte bili tu.

Kada, recimo, Zoran Đorđević, novopečeni ministar rada, do juče ministar odbrane, poziva radnike kragujevačkog Fiata na patriotizam i vernost otadžbini kao motivacione elemente za prekid štrajka, cinik može samo da zaključi da se čovek još nije navikao na to da više nije nadležan za vojsku, kod koje je pozivanje na patriotizam uobičajena floskula.

Ali, kada nešto slično izgovori i premijerka Ana Brnabić – koja bi po svom obrazovanju i ukupnom profilu trebalo da je imuna na tu vrstu retro retorike – i kada isto kažu i razni drugi ljudi od vlasti, onako ogrezli u potkoženosti, ne preostaje ni trunka sumnje da Srbija, ili barem njena poliička klasa, nije ni iskoračila iz „moda“ u kojem je provela najveći deo vremena od kraja osamdesetih naovamo.

Nije tema ovog teksta stepen opravdanosti štrajka i ostvarivosti zahteva radnika Fiata ili bilo koje druge firme, ni stepen održivosti ovakvog modela poslovanja jednog dela “stranih investitora“, odnosno način na koji su oni primamljivani i zadržavani u Srbiji. O tome dovoljno govore ekonomski eksperti, i malo ko od njih ima reči hvale.

Ali, tražiti od ljudi koji se, kako znaju i umeju i kako su naučili, bore sa najelementarnijim egzistencijalnim problemima, i to već dugi niz godina, da ne razmišljaju o ličnom statusu i potrebama nego o tobožnjem „nacionalnom i državnom interesu“, bešćutno je i cinično.

Čuven je već spontani aforizam jednog vrlo živopisnog pripadnika ovdašnje političke kaste da se „patriotizam ne sipa u traktor“ (što je ovaj s iznenađenjem otkrio tek u zreloj dobi, nakon što je godinama uzalud pokušavao da ga utankuje u rezervoar). E, isto se tako patriotizam i laka retorika (ionako problematičnog i diskutabilnog) višeg državnog interesa ne sipaju ni u buđelare kragujevačkih ili bilo kojih drugih radnika.

Koji su ionako odavno na žestokoj „dijeti“, i nemaju odakle da svoje nepostojeće viškove resursa prelivaju za sumnjive poduhvate bilo koje vlasti i bilo koje „otadžbine“. Taj su luksuz i u njihovo ime odavno istrošili njihovi lakoumni očevi i majke, još kad su se dali povesti za Miloševićem i sličnima, koji su ih efikasno i uspešno oslobodili ama baš svih viškova i zaliha.

Politička klasa je ta, čak i u bolje i solidnije uređenim državama, a kamoli u onima sklonim hroničnim infekcijama populizmom koje rezultiraju visokom verbalnom vrućicom i dijarejom, koja živi od priče o patriotizmu i nacionalnom interesu. Kolike su samo misteriozne karijere na njemu izgrađene, koliko je samo likova nejasnih dometa i zasluga što odlično žive od tih bengalskih vatri!

Koliko je samo onih koji ni na mukama ne bi umeli da priznaju šta zapravo konkretno rade osim što u radno vreme vole Srbiju i za to dobijaju visoke apanaže! U njihove se „traktore“ patriotizam zaista sipa, ali to je samo zato što se od tih „traktora“ ni ne očekuje da nekud stvarno krenu, da nešto stvarno poseju i požanju.

Onima koji nešto stvarno rade potrebne su mnogo prizemnije stvari, poput redovnih plata dostojnih čoveka i drugih normalnih uslova života i rada; kamo sreće da su se uvek samo njih i držali, danas bi sigurno svi imali više svega, pa i slobodnih resursa za upražnjavanje patriotskih igara u slobodno vreme.

Podržite održavanje stranice Kolumne klikom na reklame ispod, unapred smo zahvalni

Podržite održavanje stranice Kolumne klikom na reklamu ispod, unapred smo zahvalni: