Teofil Pančić - Tito noćas mora pasti

Piše: Teofil Pančić, kolumna za nedeljnik Vreme

Izvesni Đorđo Komai, Italijan kojeg agencijska vest predstavlja kao "stručnjaka za postkomunistička društva i istočnu Evropu", rešio je da se pozabavi malim istraživanjem uz pomoć popularnih internetskih mapa i aplikacija, i došao do podataka o zastupljenosti imena Josipa Broza Tita na ulicama i trgovima Postjugoslavije. I, šta kaže Đorđo? U Hrvatskoj i Makedoniji Tito ima još po 24 ulice, u BiH 19, u Srbiji 15, Sloveniji 14, Crnoj Gori 7, a na Kosovu – nijednu.

Apeninski titolog, doduše, kaže da "još skuplja podatke", a ja ću vam odmah odokativno reći da mi je njegova matematika mestimično vrlo sumnjiva, naročito kad se radi o dve najveće republike SFRJ. Naime, samo ako računate Istru i Kvarner, malo je ozbiljnijih naseljenih mesta bez "titovskog" toponima, pa mi izgleda da je skor od 24 za celu Hrvatsku preskroman. Takođe, u Vojvodini je Tito preživeo u mnogim naseljenim mestima izrazito mešovitog etničkog sastava, ili onim gde većinu čine pripadnici etničkih manjina. Pa mi je i taj skor malo sumnjiv. Mada, opet, primećujete da je Tito i u Hrvatskoj i u Srbiji opstao mahom kao sasvim lokalna pojava, skoncentrisana na omanjem parčetu zemlje s izrazitijim političko-istorijsko-kulturnim specifičnostima. Taj će utisak dodatno zablistati kada, u avgustu, Tito i zvanično "napusti" Zagreb, to jest njegov najlepši trg. Iz Beograda i Novog Sada je proteran odavno, kao kakvo fašističko pseto. Bajdvej, šta mislite, koliko je od onih preostalih 19 bosanskih Titadi smešteno u dičnoj Republici Srpskoj? Jedan ili nijedan? A onih 7 crnogorskih, pak, zapravo su sasvim solidan skor, kad pogledate veličinu zemlje i uporedite je sa ostalima. Takođe, ona kosovska nula je sasvim logična: politika imenovanja po naravi je politika simbola, a na Kosovu nema više nikoga i ničega čemu bi Tito mogao biti upotrebljiv, aktivan, živ simbol, nešto u šta je moguće ideološki investirati, makar u najširem smislu reči. Ako je negde mrtav kao dodo, tamo je.

Na naizgled paradoksalan način, možda nam baš ta kosovska nula objašnjava suštinu problema s Titom: kao ime i simbol, kao simbolički preostatak iz XX veka u dvadeset i prvom, bilo gde na području nekadašnje zajedničke zemlje, priča o Titu, priča "za" ili "protiv" njega, lavovskim je delom priča o samo dvema stvarima, pri tome divergentnim: o nacionalizmu i o Jugoslaviji. Sve drugo je luk i voda. Kako baš na Kosovu, simbolički i delatno, ima najviše vrućeg, borbenog nacionalizma a najmanje "Jugoslavije", logično je da ima taman toliko i Tita: tačno nula.

Šta ovo, pak, znači za "kičmene stubove" jugoslovenskog prostora? Zašto je Tito, i to takoreći bez ikakvog otpora, brzo i brutalno proteran sa ulica srpskih gradova još u ranim devedesetim? Zašto se, pak, sada okončava dug proces njegovog proterivanja iz Hrvatske, minus Istra i Kvarner? Zapanjujuće se mnogo lupeta o tome, i to sa obeju strana pro et contra linija. Ne, ne proteruje ga hrvatska desnica zato što je u ratu bio "vođa antifašističkog otpora" (mada je jasno da joj ni po tome nije nimalo drag), kao što ni srpskoj kvazilevici priklonjenoj fašizmu (tzv. SPS, uz prigodno i prirodno sasluživanje radikala) ta činjenica nije bila dovoljan motiv da ga poštedi, nego ga je isterala govnjivom (četničkom i ljotićevskom) motkom. Takođe, nisu svileni građanski liberali – među koje valj­da i sam spadam, šta li – tercirali u tom proterivanju zato što je Tito bio (a bio je, nema tu šta da se lažemo) diktator jednog jednopartijskog režima, po potrebi veoma brutalnog. Sve to na gomili – i "pozitiva" u vidu antifašizma i partizanije, i "negativa" u vidu diktatorluka, lažni su razlozi, banalni, inferiorni, drugorazredni – naprosto izgovori. Ono zbog čega je Tito – za razliku od Prozora – morao pasti jeste činjenica da je bio obnovitelj, predsednik i maršal Jugoslavije, to jest, stvaralac te zemlje u njenom federalnom obliku.

Zašto je Tito po defaultu neprihvatljiv hrvatskoj desnici, tj. hrvatskom nacionalizmu? Zato što je svaki ideološki iole konsekventni hrvatski nacionalizam po naravi stvari antijugoslovenski; pa je otuda i antititovski. To što je Tuđman, inače Titova nesvesna palanačka parodija, iz svojih pomalo zaumnih razloga Titovu defenestraciju u Zagrebu i još ponegde u unutrašnjoj Hrvatskoj uspeo da odloži, priča je za sebe, i detalj koji baš ništa ne menja u prirodi stvari. Ona je ipak morala doći na red. Hrvatska u kojoj je Tito i dalje "legitiman" jeste Hrvatska u kojoj Jugoslavija (kao projekt, ime, ideja, kultura, identitet, nasleđe...) nije baš sasvim likvidirana, nije baš ubijena u pojam – a sve manje od toga toj desnici je nedovoljno. Na drugoj strani, (vele)srpski nacionalizam nije nužno protiv svake Jugoslavije – ali jeste protiv Jugoslavije kao federacije ravnopravnih, u kojoj vam puka činjenica pripadnosti "najbrojnijem narodu" ne obezbeđuje nikakva posebna prava ni povlastice; a to (vele)srpski nacionalizam frustrira jer uterivanje u "banalnu" ravnopravnost čita kao prikraćenost, osujećenost: ono što nije više, odmah mu je manje. Zato je miloševićevsko "redefinisanje" Jugoslavije prirodno značilo brutalan raskid s titovskim nasleđem federalizma, a srpska se vladajuća levica degenerisala od superiornosti jednog Koče Popovića do intelektualne, ljudske i moralne ništavnosti čitave serije tipova i modela borisava jovića. E, to proteruje Tita: kad podvučeš crtu, on ne strada zbog najgorih, nego baš zbog najboljih strana svoje vladavine i svog poretka. I svoje države, dakako.

Ta mu se država ne može oprostiti.

Podržite održavanje stranice Kolumne klikom na reklame ispod, unapred smo zahvalni

Podržite održavanje stranice Kolumne klikom na reklamu ispod, unapred smo zahvalni: