Zaštitnik vlasti ili građana?

Pomisao da se šest meseci od ostavke Saše Jankovića aktuelni režim nije bavio pitanjem izbora novog zaštitnika građana, a da ga je onda izabrao po hitnom postupku, i te kako budi nelagodnost. Pa i paniku – šta su to sada smislili da nam urade, a što ne sme da bude kontrolisano ni od jednog nezavisnog organa? Da sruše ceo grad umesto „tri barake“? Da ukinu socijalna davanja i sredstva preusmere za izgradnju predsednikovih bisti na svim gradskim trgovima u Srbiji? Ili da zbilja uvedu streljačke vodove koje je nedavno pomenuo član predsedništva SNS Vladimir Đukanović rečima da bi „pre stao pred streljački vod“ nego što bi prihvatio da Miloš Janković bude zaštitnik građana?

Da je kojim slučajem za zaštitnika izabran Miloš Janković, jedini od predloženih kandidata sa impresivnom biografijom u oblasti ljudskih prava, sasvim je sigurno da streljačkih vodova ne bi bilo, i da bi Đukanović sam morao da se postara za svoje suicidne namere. Međutim, prostor za takvu mogućnost nije ostavljen i pored činjenice da je Jankovića predložilo stotinjak nevladinih organizacija. To uopšte nije bitno, objasnio nam je predstavnik SNS-a u skupštinskom odboru za ustavna pitanja i zakonodavstvo Srboljub Filipović jer „šta znači što je nekog predložilo deset, pedeset, sto, ovakvih ili onakvih organizacija, kada ima mnogo više nevladinih organizacija koje nisu predložile tog kandidata“. Tačno, ima ih, bar pet puta toliko ih je osnovala aktuelna vlast da bi anulirala značaj onih koje su se zbilja dokazale u borbi za ljudska prava, i izbacila iz igre njihov predlog za zaštitnika.

Uostalom, izbor za novog zaštitnika građana nam je pokazao da ama baš ništa nije u igri od demokratskih načela i pravne države. Videli smo da skupština ne odlučuje, i da u njoj sede neki ljudi (teško je reći poslanici) i svojim većinskim prisustvom ispunjavaju volju jedne partije. Takođe, i da se postojeći zakoni ne poštuju, jer ako takva većina proceni da je idealni kandidat za zaštitnika građana predsednik Prekršajnog apelacionog suda Zoran Pašalić, onda on jeste idealan iako ne ispunjava uslove za zaštitnika i u svakoj ozbiljnoj zemlji bi njegov izbor bio osporen pred Ustavnim sudom. I to ne zbog činjenice na kojoj se poslednjih dana insistiralo da je studirao 13 godina i da je imao prosek 6,73 jer je studirao i diplomirao, a ne kupio ili ukrao nečiji diplomski. Suština problema je u činjenici da ne ispunjava osnovni uslov da ima zapaženo iskustvo u zaštiti ljudskih prava. Naprotiv, bio je sudija i to prekršajni. Donosio je kazne protiv građana i funkcija ga je sprečavala da čak i besplatno nekom od građana pomogne pravnim savetom. Uz to ni sam ne razume šta se tačno od njega očekuje jer je prilikom dokazivanja svoje podobnosti istakao dva vrlo sporna argumenta. Jedan, da se već dugo interesuje za polje rada zaštitnika građana (čak i pre nego što je ta institucija ustanovljena) iako nije našao za shodno da do sada proprati desetogodišnji rad te institucije. I drugi, to što učešće u jednom projektu pre više od deset godina, zajedno sa još 609 svojih kolega, smatra značajnim doprinosom ljudskim pravima.

Stiče se utisak da je to Pašalićevo nerazumevanje njegov najveći adut jer se uklapa u viziju SNS-a. Kakav on kontinuitet sa prethodnim radom kancelarije zaštitnika građana koji je imao 150.000 kontakata sa građanima, 10.000 pokrenutih postupaka i 4.000 izdatih preporuka iz dosadašnjeg rada, može da ima. Takav kontinuitet nam ne treba, pa ni toliko preporuka, jer novi zaštitnik bi trebalo da bude samo servis vladajuće stranke. To jest, kako je to Filipović objasnio „ako su građani Srbije dali poverenje određenoj političkoj grupi da se bori za njihove interese, onda će i osoba koju ta grupa predloži verovatno na najbolji mogući način to činiti na mestu zaštitnika građana“. Još da su dodali i „nezavisno“, pa da sasvim kompletiraju apsurd.

Sandra Petrušić, tekst za nedeljnik NIN

Podržite održavanje stranice Kolumne klikom na reklame ispod, unapred smo zahvalni

Podržite održavanje stranice Kolumne klikom na reklamu ispod, unapred smo zahvalni: